[Stanković SašaUčesnik]

Setva ili sadnja u monokulturi veoma je često zastupljena u proizvodnji na našim proizvodnim površinama. Često profit u povrtarskoj proizvodnji, cena nekog proizvoda, prilagođenost proizvodnje jedne vrste i mogućnost navodnjavanja na nekoj parceli, nameće potrebu da proizvođači često pribegavaju proizvodnji u monokulturi. Na taj način ugrožavaju kvalitet i zdravstveno stanje svog proizvoda.  U nepovoljnim agroekološkim uslovima, nemogućnosti da se zbog postojećih uslova na vreme poseje, poljoprivredni proizvođači u ratarstvu često su prinuđeni da seju u monokulturi. Proizvodnja u u tropoljnom i četvoropoljnom sistemu gajenja veoma je bitan faktor u biljnoj proizvodnji i postizanju visokih prinosa. Učešće žitarica i leguminoza u višepoljnoj plodosmeni posebno ima važnu ulogu u povrtarskoj i bilo kojoj drugoj ratarskoj proizvodnji.

Prilikom setve u monokulturi prinos pšenice i kukuruza koje su najzastupljenije ratarske kulture značajno pada. Setva suncokreta i većine povrtarskih kultura na istom mestu nebi trebalo da se obavlja bar 4-8 godina. U setvi u monokulturi, mlade biljke podvrgnute su dejstvu toksičnih materija biljnih ostataka iste predkulture, delovanju štetnih patogena kao i štetočinama koje su prezimele na ostacima. Znatno se smanjuje udeo korisne mikroflore važne za razlaganje organskih ostataka čime je narušen kvalitetan hranidbeni režim biljaka. Kao krajnji efekat proizvodnje u monokulturi jeste smanjenje prinosa i do 50-60%. U izuzetnim situacijama u ratarstvu, nemogućnosti setv na planiranoj parceli, (usled nepovoljnih uslova za setvu ili nekih nepogoda poput poplava i izmrzavanja na proleće), nepovoljni efekat setve u monokulturi može se nadoknaditi boljom mineralnom ishranom i adekvatnim sortimentom.

Uvođenjem treće kulture – jednogodišnje leguminoze (grahorice, stočnog graška ili crvene deteline), ili uljane repice ili perka, u sistem gajenja pšenice i kukuruza, prinos se povećava za 80-90%, u odnosu na monokulturu, a za 30-40% u odnosu na prinos u dvopoljnom sistemu gajenja –smene kukuruza i pšenice, i dobija se i kvalitetniji rod. Pri tom se menja struktura korisne mikroflore u zemljištu, bolje se iskorišćavaju primenjena hraniva, biljka bolje podnosi stresne uslove kakva je pojava suše. U tropoljnom sistemu gajenja pšenice u plodosmeni sa kukuruzom i nekom leguminozom, zemljište bolje čuva vlagu, poboljšava strukturu i aktivnost mikroorganizama Tropoljni sistem gajenja pruža kvalitetnije razlaganje organskih ostataka i iskorišćavanje mineralnih hraniva od strane biljaka, poboljšavaju se rezerve azota u zemljištu, i omogućuje se bolja reakcija biljaka na stresne uslove.

Povrtarske kulture po sistemu gajenja u mnogome se razlikuju od žitarica, krmnog bilja i ostalih biljnih vrsta. Povrtarske kulture su toploljubive biljke i veoma su zavisne od vode koja im se mora obezbediti u potrebnim količinama. Tropoljni i četvoropoljni plodored, u povrtarstvu omogućuje bolje raspolaganje rezervama vlage i elementima mineralne ishrane biljaka. Višepoljni sistem proizvodnje u povrtarstvu, izbegavanje proizvodnje paradajza i paprike i krastavca posle duvana i drugih biljaka iz ove grupe povrća, vrlo su značajne mere borbe protiv korova, virusa i drugih patogena. U proizvodnji bostana, paprike, paradajza i drugog sličnog povrća ista vrsta nebi trebalo doći na isto mesto bar 5-8 godina, a u praksi ima primera gde ista vrsta ne odlazi sa istog mesta ni do 10-15 godina što je pogubno a proizvodnju, koja mora biti opterećena povećanim merama hemijske zaštite, povećanim troškovima i zdravstvenom bezbednošću proizvoda.

[Autor]

Članci