[Gavrilović VladicaUčesnik]

Zasnivanje sejanih travnjaka imalo je najveći značaj za brdsko-planinska područja, posebno na nagibima i lakšim zemljištima, čime su odigrali odlučujuću ulogu u zaštiti zemljišta od erozije. U nizijskom području sejani travnjaci zauzimaju granične tipove zemljišta kao što su pseudoglej, slatine, jače opodzoljene gajnjače i smonice ili terene sa visokim nivoom podzemnih voda. Sejani travnjaci, pored čistih useva leguminoza, mogu da obezbede najkvalitetniju kabastu stočnu hranu. Kvalitet biljne mase sa sejanih travnjaka zavisi od više činilaca: sastava vrsta, posebno od udela leguminoznih biljaka u biomasi, faze razvića biljaka, đubrenja, načina konzervisanja i iskorišćavanja itd.
Poseban značaj kada je u pitanju kvalitet biljne mase na travnjacima imaju leguminozne biljke. Visokim sadržajem proteina, minerala i karotina one su odlična dopuna travnim vrstama koji imaju niži sadržaj proteina, ali su bogatije ugljenim hidratima. Pravilno izbalansiranim odnosom trava i leguminoza u smeši životinjama se obezbeđuje kvalitetan obrok i sa aspekta energetskih i proteinskih potreba.
Pored toga, gajenjem trava i leguminoza u smeši dobija se veća produkcija biljne mase u odnosu na pojedinačne vrste i leguminoza i trava. To je posledica boljeg korišćenja viška stvorenog u procesu azotofiksacijei boljeg iskorišćavanja sunčeve energije usled ravnomernijeg vertikalnog rasporeda biljaka. Računa se da učešće leguminozne komponente oko 30 % pokrovne vrednosti može da zameni 120-150 kilograma azota.
Pre setve travno-leguminoznih smeša zemljište je potrebno očistiti od korovskih vrsta, najbolje primenom totalnih herbicida. Za setvu je neophodno izvršiti dobru i blagovremenu pripremu zemljišta. Osnovna obrada (oranje) zemljišta treba da bude što dublja i obavezno u jesen. Ukoliko se ona obavi valjano valjano i na vreme, predsetvena priprema se može u proleće može obaviti samo upotrebom setvospremača, dok je u suprotnom neophodno tanjiranje. Zemljište treba da bude što sitnije, s obzirom da se radi o sitnozrnim vrstama. Nakon sleganja zemljišta setva se obavlja žitnim sejalicama i posle je obavezno valjanje.
Kod nas se u praksi najviše koristi prolećni rok setve, a to je kalendarski krajem marta i početkom aprila za nizijska područja i nešto kasnije u brdskim i brdsko-planinskim područjima. Manje se praktikuje jesenji rok koji pada krajem avgusta i početkom septembra. Kada postoje povoljni uslovi, a to znači dovoljno vlage ili mogućnost za navodnjavanje, treba što više koristiti letnje-jesenju setvu koja ima više prednosti u odnosu na prolećnu – racionalnija je jer zemljište ne stoji slobodno i smanjuje se mogućnost njegovog zakorovljavanja. Zatim, pritisak korovskih vrsta je smanjen i biljke se bolje ukorenjavaju tako da se lakše ostvaruje željeni sklop biljaka. Takođe, u narednoj godini je normalna eksploatacija, dok se kod prolećne setve gubi prvi otkos koji čini 40-70% u strukturi prinosa u zavisnosti od nadmorske visine.
Travnjaci se najčešće zasnivaju van plodoreda, na siromašnim, kiselim, plićim i skletoidnim zemljištima. Otuda se bez đubrenja na njima ne može organizovati proizvodnja stočne hrane. Samo kada dolaze posle krompira, zbog njegovog najčešće obilnog đubrenja, norma hraniva može bitno da se redukuje ili čak izostavi, ali samo u godini zasnivanja.
Određivanje odnosa osnovnih hraniva i njihovih količina je delikatan zadatak, značajno teži od bilo kog drugog useva. S obzirom na to da se kompozicija smeše menja u svakoj narednoj godini njenog korišćenja, vrste i količine đubriva moraju se stalno prilagođavati novonastalom stanju. Suština je u tome da se đubrenje podredi leguminoznoj komponenti kako bi ona što duže ostala u smeši. Zato se u godini zasnivanja i u toku korišćenja, dok leguminoze učestvuju u projektovanom ili nešto smanjenom procentu, najveća pažnja se mora posvetiti fosforu ili kalijumu. Količina ova dva hraniva ograničava samo prag racionalnosti. One u zasnivanju ne treba da prelaze 60 kg/ha jer smeša nije spremna da toliko iskoristi, a đubrenje “na rezervu” nema ekonomskog opravdanja, a ni agronomskog, s obzirom na to da se radi najčešće o lakšim zemljištima i opasnosti od ispiranja. Ukoliko se, pak, radi o koloidno bogatim zemljištima, postoji opasnost od imobilizacije fiksiranjem, posebno fosfora.
Azot kao odlučujuće hranivo, u proizvodnji vegetativne mase u prvoj etapi treba vrlo oprezno dozirati, kako bi se stimulisao razvoj travnih komponenti u meri koja neće uticati na potiskivanje leguminoza. Tek značajnijim smanjenjem ili nestajanjem leguminozne komponente odnos azota prema fosforu i kalijumu može da bude kao kod prirodnih travnjaka; znači, 2-3:1- za razliku od prirodnih, za sejane travnjake ukupne količine potrebnih hraniva su veće, jer su i proizvodni kapaciteti sejanih travnjaka veći. Praktično, u godini zasnivanja, količina azota treba da iznosi 30-50 kilograma po hektaru, a u narednim, u zavisnosti od botaničkog sastava, 40-80-100 kilograma po hektaru.
Prihranjivanje sejanih travnjaka zavisi od više okolnosti, ali su dužina vegetacionog perioda i botanički sastav najvažniji. Pri tome postoji zakonitost: što je vegetacioni period duži potreba za prihranjivanjem je veća i što je udeo leguminoza veći potreba za prihranjivanjem je manja. To znači da se u područjima gde se dobijaju tri ili više otkosa 1/3 do ¼ predviđene norme azota dodaje posle prvog otkosa, ali ne posle drugog ili narednih. Ako je udeo leguminoza iznad 30-40%, prihranjivanje se izostavlja ili koristi ne više od 30-40 kilograma azota po hektaru.
PSSS Negotin, Vladica Gavrilović

[Autor]

Članci