[Pavlović MladenUčesnik]

За разлику од Србије, где је мало задруга и још мање задружне имовине преживело транзицију, сваки пети грађанин земаља чланица Европске уније члан је неке од бројних задруга. У посткризно доба, када се све гласније поставља питање ограничења преовлађујуће економске доктрине, задруге којима је приоритет бољитак чланова и локалне заједнице а не максимизација профита представљају алтернативни модел пословања. И наша земља полако хвата прикључак са новим трендовима преко новог Закона о задругама, првом акту који се бави тим питањем у последњих 20 година.
Док се задругарство у Србији последњих година налази на не баш завидном положају у својој историји дужој од 120 година, чланице Европске уније итекако негују традиционалне пољопривредне али и многе друге задруге: банкарске, стамбене, потрошачке, радничке, струковне и социјалне. У Европи тренутно послује 160.000 задруга, које имају око 123 милиона чланова, запошљавају 5,8 милиона радника и представљају значајну економску снагу у оквиру европске привреде.
Ови подаци илуструју колико је задругарство дубоко укорењено у земљама ЕУ. Примера ради, у Финској је 75 одсто грађана учлањено у задруге, у Италији задружни малопродајни ланци држе трећину тржишта, док у Француској оне запошљавају 4,5 одсто радне снаге. Због снаге коју задруге данас имају на европском тржишту, треба подсетити да се оне од класичних предузећа разликују управо по начину пословања. Суштинска разлика лежи у томе да задруге имају чланове а не акционаре, и да су ти чланови једнаки у правима и обавезама. Одлуке се доносе гласањем по принципу један човек – један глас, а добит од пословања се заједнички контролише и дели у складу са договором задругара.

Истраживање се потврђује и да су се задруге показале далеко отпорнијим на последице кризе у односу на класична предузећа па су у кључним посткризним годинама 2009. и 2010. имале готово за трећину више запослених него деценију раније. Зато је основано питање могу ли се и у Србији искористити као модел за решавање макар дела проблема, које је иза себе оставила приватизација? На основу свега изнетог може се веровати да задруге јесу одговор на поремећаје на тржишту, било да се ради о глобалној кризи или затварању неке локалне фабрике. Задруге су увек настајале у кризи, када људи схвате да нема довољно посла, да не могу да обезбеде своје породице када почну да се удружују. Зато су оне и данас добар модел за побољшање економске ституације у локалним заједницама. Не мора увек да се иде логиком ”одмах нам треба велики произвођач”, најбоље би било да дође нека мултинационална компанија и отвори нова радна места. Такви инвеститори су, наравно, важни али треба се ослонити и на сопствене грађане, помоћи им да се удруже и раде заједно, да стварају радна места на локалном и регионалном нивоу.

мр Младен Павловић

[Autor]

Članci