Stajnjak je prirodno, organsko đubrivo koje nastaje od izmeta domaćih životinja, njihove mokraće i prostirke. U pitanju je najstarije đubrivo i proizvodi ga svako poljoprivredno gazdinstvo koje uzgaja stoku. Mnogo se govori o povezanosti ratarsko-povrtarske proizvodnje i stočarstva. Proizvodnja i upotreba stajnjaka najbolje odslikava tu povezanost. S jedne strane, stoka za ishranu koristi proizvode ratarstva poput pšenice i kukuruza, a izmet i izlučevine kao sastavni deo stajnjaka vraćaju njivi plodnost iscrpenu prinosom. To naročito dobija na značaju u proizvodnji povrća, gde je veoma bitno zemljištu vraćati organsku materiju povremenim đubrenjem stajnjakom. Zato se i za njega kaže da je univerzalno đubrivo, odnosno potpuno đubrivo. Ono sadrži sve neophodne hranljive elemente, ali i poboljšava fizičke osobine zemljišta.
Razlikujemo više vrsta stajnjaka. Po stepenu razloženosti pod uticajem mikroorganizama, izdvajaju se sledeće vrste stajnjaka-svež, poluzgoreli, zgoreli, pregoreli stajnjak.
Svež stajnjak se odlikuje nerazloženom prostirkom i nepovoljnim C/N odnosom, zbog čega ga treba izbegavati u praksi.
Poluzgoreli stajnjak karakteriše inicijalni proces razlaganja organske materije, ali se u njemu još uvek može razlikovati slama od ostale mase. Gubici pri njegovom razlaganju iznose oko 20% od početne mase.
Zgoreli stajnjak ima izgled crne mase, prostirka se u njemu više ne razlikuje, a gubitak od početne mase iznosi 50%.
Pregoreli stajnjak po izgledu liči na zemlju. Gubitak od početne mase je 75%.
Dipl.ing. Miraš Zagrađanin
Zagrađanin Miraš
Zagrađanin Miraš