[Lazarević KristinaUčesnik]

Вирус шарке шљиве

Вирус шарке шљиве, први пут је откривен у Бугарској између 1915. и 1918. године, отуда потиче и назив ,,шарка шљиве“. Упркос строгим карантинским мерама, већ до 1980. године, овај вирус је био широко распрострањен у Европи, али је исто тако његово присуство потврђено у Јужној и Северној Америци, Африци и Азији. Једини континент на чијој територији до сада није описана инфекција овим вирусом, јесте Аустралија.
Вирус шарке шљиве (plum pox virus – PPV), припадник рода Potyvirus, један је од најзначајнијих проузроковача болести коштичавих врста воћака. Најзначајнији домаћини вируса шарке су бресква, кајсија, нектарина, бадем, трешња, вишња, као и шљива- на којој је вирус први пут откривен. PPV не представља здравствену опасност по потрошаче, али услед инфекције биљака овим вирусом, долази до смањења приноса и тржишне вредности воћа које се огледа у променама у хемијском саставу плодова, као и појави деформитета и скраћењу репродуктивног потенцијала воћака.
PPV се најчешће преноси векторима на неперзистентан начин. Вектори су лисне ваши, али је једнако важно и преношење путем зараженог биљног материјала (подлогама и калем пупољцима узетих са заражених биљака). Зараза се путем лисних ваши шири и на суседне засаде. Путем промета садног материјала вирус може доспети на подручја на којима још није утврђен. Биљке инфициране PPV-ом, не испољавају увек симптоме, односно не долази до испољавања промена одмах након инфекције. Такође, симптоми инфекције овим вирусом могу да личе и на симптоме проузроковане инфекцијом од стране других патогена. Вирус заражава украсне и дивље врсте рода Prunus, које служе као извор заразе, а међу њима се налазе и врсте које се користе као подлоге, што отежава мере заштите против овог вируса.
Симптоми који указују на инфекцију вирусом шарке шљиве су хлоротичне промене на листовима, деформације плодова, превремено опадање плодова и смањење родности. Испољавање симптома у многоме зависи од осетљивости инфициране врсте, осетљивости сорте, соја вируса шарке шљиве, агротехничких услова, старости биљака као и временских услова.
Међу мерама контроле ширења вируса значајно место заузима уништавање заражених стабала. Ова мера доводи до значајних економских губитака, али је у случају појаве инфекције, често једино решење. Веома битна мера је и просторна изолација нових засада од потенцијалних извора инфекције чиме се смањује могућност трансмисије вируса. За ово обољење не постоје ефикасна средства која би излечила заражену биљку. Велику пажњу је потребно усмерити превентивним мерама попут садње сертификованих безвирусних садница и гајења толерантних сорти. Важно је редовно праћење и сузбијање лисних ваши, иако хемијско сузбијање инсектицидима услед неперезистентног преношења вируса не спречава у потпуности ширење вируса.

Кристина Лазаревић, дипл.инж.заштите биља

[Autor]

Članci