[Milovanović Milenković SanjaUčesnik]

Љуштење- угарење стрништа

Након обављене жетве стрних жита остаје надземни део биљке, познат као стрниште. Љуштење, заоравање или стари назив угарење јесте прва агротехничка мера коју је потребно обавити по могућству одмах након жетве. На тај начин чува се сва влага која је тренутно у земљишту, а и најмања је потрошња горива, јер сваки дан закашњења односи много влаге испаравањем, а и земљиште је све тврђе. Ово је нарочито важно усвојити и применити због високих температура у овом периоду, јер се вода која је сачувана под претходном културом подиже из дубљих слојева и испарава са површине земљишта. Такође, захваљујући садржају заостале влаге много је лакше обавити ову меру. Жетвени остаци (слама) да не би представљали тешкоћу при заоравању, могу се сакупити и уклонити у року од два дана и након тога обавити љуштење, јер је у земљишту остало довољно влаге. Најбоље решење је када је комбајн опремљен уређајима за сецкање сламе, па са жетвом и ситни сламу. Тада љуштење може да се обави истовремено са жетвом. Заоравањем стрњишта почињемо са обрадом земљишта за наредне усеве и ова мера представља плићу обраду од 10 до 15 cm. Тиме се прекида успостављени капиларни систем и формира се заштитни слој од ситне земље која не само да боље чува постојеће резерве воде, него и брже прима воду из атмосферских падавина.
Познато је да слама има мали садржај азота и како не би дошло до “азотне депресије” која се јавља зато што микроорганизми који разлажу биомасу користе за свој живот нитратни азот из земљишног раствора, препорука је да се заједно са заоравањем дода око 60 кг/ха Урее или третирати целу површину микробиолошким ђубривом Уникер. Тиме се постиже брже разлагање заораних жетвених остатака, чиме се повећава садржај хумуса.
Овом мером се уништавају и изникли корови, а уз присуство влаге провоцира се ницање семена корова и ризома вишегодишњих корова из дубљих слојева, који могу да се униште тоталним хербицидима на бази глифосата пре него што формирају семе. Ово је један од најбољих начина сузбијања дивљег овса (Avena fatua L.) који је доста присутан у пшеници, а могућности сузбијања су минималне у току вегетације.
И најважније је знати да не постоји оправдање, као ни један стручан разлог за спаљивање стрњишта и других биљних остатака. Поред тога што је законом забрањено, пожар може лако да измакне контроли и да се прошири и изазове велике материјалне штете, па чак и опекотине приликом нестручног гашења пожара. Губе се значајне количине органске материје и уништава сав живи свет површинског слоја и тиме нарушава биолошку равнотежу. Штете су огромне, а последице дугорочне.

Сања Миловановић Миленковић дип. инж. пољ.
ПССС Смедерево

[Autor]

Članci