[Despotović DušanUčesnik]

Optimalan rok setve u našim agroekološkim uslovima je od 10 – 25. oktobra. Setva pre ovog roka može da dovede da pšenica preraste i na taj način joj se smanjuje otpornost na prezimljavanje. Svako kašnjenje u vremenu setve može dovesti do smanjenja prinosa a takođe i kvaliteta pšenice. Takođe kašnjenje sa setvom, iziskuje povećanje setvene norme. Stvarna pitanja su:

– koliko je pšenice posejano ove jeseni,
– zbog čega sejati pšenicu?

U Podrinju ( teritorije opština Krupanj, Mali Zvornik, Ljubovija i grad Loznica), do sada je posejano do 3000 ha pod hlebnim žitom, a može se posejati veća površina. Podrinjski ratari ovu važnu kulturu najviše seju zbog potrošnje brašna i ishrane stoke. Mali je broj onih, koji pšenicu seju iz razloga ostvarivanja glavnog profita gazdinstva. Profita u proizvodnji pšenice teško da ima ako se ona seja na površinama ispod 10ha uz minimalnu agrotehniku. Ukoliko se desi da neki proizvođač poseje površinu do te granice, a raspolaže smeštajnim kapacitetima, što je u navedenom kraju retkost, hlebno zrno se prodaje da bi se zakrpile mnoge rupe u agrarnom budžetu poljoprivrednika. Novac koji se zaradi po njihovim rečima jedva da pokriva troškove proizvodnje. Najveća korist ostaje na njivi tj. zemljištu.

Opšte poznata činjenica je, da su strnine veoma dobri predusevi. Ne zahtevaju agrotehniku kakvu zahteva kukuruz. Plića obrada, održavanje bilansa hraniva, dobra i pravovremena zaštita, daju idealne uslove da se nakon pšenice, a i ostalih strnih žita, zemljište očisti od korova, omogući postrna setva i pojeftini poljoprivredna proizvodnja.
Pored toga, prinosi novijih sorata i hibrida, za gajenje pšenice problematičnom kraju daju prinose preko do sada limitiranih 5t. Ove godine zabeleženi su prinosi i do 8t/ha što je u Podrinju san svakog ratara.

Jedan deo poljoprivrednih proizvođača je svoju pšenicu nakon žetve, nezadovoljan cenom, samleo i od nje napravio silo kobasice. Koristi je u ishrani stoke, kao zamenu za stočno brašno. Izbegava troškove njenog skladištenja, kao i troškove dopreme stočnog brašna na gazdinstvo. Brašno za potrošnju na gazdinstvu za zadovoljavanje svojih potreba u ishrani, obezbeđuje predavanjem male količine pšenice u mlinove ili kupovinom. Češće kupovinom, iz razloga što mali broj gazdinstava mesi hleb – i to im se ne isplati (po njihovim rečima).

U gore navedenim krajevima, kukuruz se seje na približno 14 500ha. Prosečan prinos ove godine prelazi 10t/ha suvog zrna. Od pre dve godine, intenzivan je napad kukuruzne zlatice. Znači povećali su se problemi u proizvodnji kukuruza a retki su proizvođači koji su poslušali savete i izbegli gajenje kukuruza u monokulturi. Za ovu godinu imaju obrazloženje- palo je dosta kiše pa se kukuruz nije dobro ukorenio – pa iz tog razloga poleže. Bilo je kišnijih godina i ranije pa nije dolazilo do poleganja kukuruza sem u slučaju prekoračenja doze u upotrebu 2,4D herbicida.
I pored naših velikih napora (PSSS), u prevazilaženju tog problema, mali je broj onih koji su shvatili značaj plodoreda u poljoprivrednoj proizvodnji, što se direktno odrazilo u proizvodnji kukuruza.

Razumljivo je i što podrinjski ratari toliko seju kukuruza. Ne može se bez kukuruza odgajiti ni svinja ni june, ni jedno grlo stoke, a kamo li obezbediti kontinuirana proizvodnja mleka. A nemaju svi proizvođači površine a ni toliko radne snage da bi se bavili proizvodnjom maline.

Da bi se očuvala stočarska proizvodnja, mora se proizvoditi kukuruz, soja, lucerka. Mora se proizvoditi pšenica ili bilo koje strno žito, pa makar nam to ne izgledalo od velike koristi.
Nije samo to problem u proizvodnji kukuruza. Česti su primeri lošeg nicanja i slabog prinosa soje, nakon setve kukruza, tkz. rezidualno dejstvo pojedinih preparata. Preterana mineralna ishrana, i sl. sve su to problemi kojih ne bi bilo da se malo više poštuje reč struke.
Vratiću se na početak teksta i zamoliti proizvođače a I kolege, da nastave sa temom o setvi pšenice i u narednom periodu, iako su rokovi za setvu prošli, zbog sledećeg:
Plodored je osnova poljoprivredne proizvodnje. Njegovim planiranjem i poštovanjem obezbedićemo plansku proizvodnju bezbedne hrane. Smanjićemo troškove u proizvodnji, a što je najvažnije sačuvaćemo zemljište za generacije koje dolaze.

Dušan Despotović

[Autor]

Članci