Воћке се саде у јесен, у току зиме (уколико временске прилике дозволе), или у пролеће . Пролећну садњу нејбоље је обавити што раније, а најкасније до краја марта. Саднице које се користе за садњу морају бити здраве, с добро развијеним кореновим системом и надземним делом.
Дуња је делимично самооплодна воћка па је довољно да у подигнутом засаду постоји 5 – 10 % сорте опрашивача. Садња треба да се обави на истој дубини на којој је садница била у растилу. Од облика круне саветује се формирање побољшане пирамидалне круне, вазе, вретенастог жбуна или витко вретено. У саврененим интензивним засадима морају се спроводити агротехничке ( одржавање земљишта у воћњаку, ђубрење, наводњавање) и помотехничке мере (резидба, прекалемљивање и подмлађивање воћака) уколико се жели добар и редован род. Осим ових мера важан сегмент је и заштита при којој пре свега треба обратити пажњу на спречавање напада бактериозне пламењаче и монилије цвета.
Предности гајења дуње у односу на друге воћне врсте су: недостатак плодова на тржишту, релативно добра цена, касно цветање, па самим тим, и низак ризик од позних пролећних мразева, што јој омогућава гајење у подручјима где су чешћи пролећни мразеви и у долинама река. Скромних је захтева када је реч о условима гајења, једноставна је за гајење, брзо пророди и достиже пуну родност, остварује високе приносе ( 30 – 50 т/ха) и лако се бере.
Недостаци гајења дуње су : велика осетљивост на бактериозну пламењачу, не постоји навика коришћења плодова, релативно скромна понуда сорти, недостатак садница сорти отпорнијих на бактериозну пламењачу, мала потрошња и мало прерадних капацитета.
Andrejić Igor
Andrejić Igor