[Rašić SuzanaUčesnik]

PRAKSA U OSNIVANЈU POLЈOPRIVREDNE ZADRUGE

Početne korake u osnivanju zadruge obično preduzimaju preduzimački usmereni pojedinci koji imaju veće stručno i opšte obrazovanje ili veće radno iskustvo, a bolje poznaju mogućnosti i prednosti organizacije nad pojedincem u poslovnom smislu. U osnovački poduhvat kreću najpre uglavnom lica koja prate promene u društvu i otvorena su za nova saznanja. To su obično pojedinci koji imaju smelost za promene i veruju u njihovu ostvarljivost, lica koja prepoznaju mogućnosti zadružne organizacije. Oni ne moraju da odmah doprinesu osnivanju zadruge u prvom pokušaju, ali bar mogu da prošire saznanje delu poljoprivrednika kojima bi ono moglo da bude korisno u nekom drugom pokušaju.
Na sastancima i predavanjima je neophodno da prisutna lica budu što potpunije obaveštena o tome zašto je zadružno organizovanje korisno i moguće. Ovi sastanci treba da doprinesu potpisivanju ugovora o osnivanju zadruge između zaineresovanih pojedinaca. Kada do takvog ugovora ili dogovora dođe, kojim se utvrde pojedinosti, onda treba da se pristupi pripremama za osnivačku skupštinu. U praksi se uglavnom bez ozbiljnijih priprema ide na osnivačku skupštinu. To je rizik jer svi osnivači nisu prethodno dovoljno obavešteni o važnim, nameravanim odlukama. Može da ne postoji u dovoljnom broju njihova prethodna pojedinačna saglasnost za osnivanje zadruge. Potpisani ugovor o osnivanju zadruge omogućuje sigurniji uspeh osnivačke skupštine.
Za osnivačku skupštinu se pripremaju osnivački spisi sa kojim, u bitnim pojedinostima, treba da se upoznaju osnivači na toj skupštini. Osnivačke spise može da obezbedi zadružni savez i lica koja imaju iskustva u registrovanju preduzeća.
Prikladno je da se izbere takvo ime (“firma”) zadruge koje se odnosi na osnovnu delatnost ili na kraj u kome se zadruga nalazi. Zadruge opšteg tipa mogu da imaju pridev “opšta” u nazivu. Osnivači ne treba da se ustručavaju da koriste celishodniji naziv – “poljoprivredna zadruga”, jer ona ovako nazvana obuhvata i pojam ratarstva i drugih delatnosti, dok pridev “zemljoradnička” bukvalno ima uže značenje.
Posebne zadruge se po pravilu ne označavaju pridevom na prethodni način, već se njihova posebnost konkretno izražava za delatnost na koju su naročito usmerene, na primer voćarska zadruga, kalemarska zadruga, pčelarska zadruga itd. U pisanju imena organizacija, pa i zadruga, na nivou osnovne pismenosti i kulture je poštovanje ustavne odredba o zvaničnom pismu, što je uobičajeno ponašanje u svetu. To znači neprihvatanje malograđanskog izbegavanja zvaničnog državnog pisma na memorandumu, pečatu i zaštitnom znaku.
Kod izbora delatnosti potrebno je da se registruje veći broj njih, uključujući i one koje se nebi odmah obavljale. Time bi se, u slučaju kasnije potrebe, predupredio postupak naknadnog doregistrovanja delatnosti. Propis o delatnostima i njihovim šiframa je dostupan u svakoj opštinskoj službi u kojoj se vrši registrovanje zanatskih radnji (“preduzetnika”).
Što se tiče visine osnivačkih udela, veći udeo uz veći broj osnivača omogućiće veći početni kapital zadruzi. Osnivačka sredstva treba da budu dovoljna da omoguće, minimalne početne materijalne uslove za poslovanje zadruge.
Loša je praksa davanje pismene saglasnosti, odnosno potpisivanja pristupnih izjava, bez upoznavanja sa bitnim činjenicama iz osnivačkih spisa zadruge.
Na osnivačkoj skupštini se biraju prvi organi upravljanja i direktor. Biranje vršioca direktora na godinu dana je praksa i korisna opreznost, ali nije obaveza. Moguće je da se direktor izabere odmah i sa punim mandatom. Pri tome nije u načelu neprihvatljivo da baš lice koje je uložilo najveću energiju u cilju osnivanja zadruge bude njen prvi direktor. Naročito ako je doraslo odgovarajućim rukovodilačkim obavezama.
Osnivačka skupština je istorijski trenutak za konkretnu zadrugu. Prikladno je da ima i ne samo radni nego i svečani karakter, da se sačine i trajni zapisi o tom događaju. A to nije samo i onako obavezni zapisnik, već i fotografija osnivača, koja se, na primer, uveličana čuva na javnom mestu, u službenoj prostoriji. Ona bi mogla da bude u budućnosti jedan od znakova samopoštovanja budućih članova zadruge.
Minimum početnih radnih uslova za zadrugu je manji kancelarijski, prodajni i magacinski ili drugi prostor koji je namenjen uslugama koje su predmet njene delatnosti.
Minimalno početno opremanje obuhvata osnovnu kancelarijsku opremu uključujući računar, makar starije proizvodnje, zatim inventar koji je potreban za pružanje prvih usluga. Računar je postao neophodno sredstvo za rad, pretpostavka za bilo koje poslovanje. U osnovne uslove za upotrebljivi poslovni prostor uobičajeno spada snabdevanje vodom i električnom energijom, kao i drugi uslovi koji su propisani za vršenje pojedinih delatnosti.
Knjigovodstveni poslovi koji su u početku neznatni, mogu da budu povereni radnjama (“agencijama”) za pružanje knjigovodstvenih usluga. One uz pomoć računara mogu da pružaju takve usluge desetinama radnji i preduzeća, pa su u stanju da njih pružaju i zadrugama.
Pripremila: Rašić Suzana

[Autor]

Članci