[Tanasković BrankoUčesnik]

Воћкама може бити различито ослабљено својство природне отпорности према мразу, како целог хабитуса, а најчешће појединих делова стабла. Појава недовољне количине органских резерви најчешће је услед изнурености воћака родом; неблаговремено завршавање вегетације ( нездрвењавање и несазревање ткива); неповољни услови каљења крајем вегетације услед наглог наступања хладноће после релативно топлијег времена.
Повреде на воћкама могу бити различите: делимично или потпуно цепање и сушење. Обично се распознају по тамнијој боји ткива услед активности оксидационих ензима. С поља на деблу, гранама и корену могу се приметити некротичне пеге, пукотине и измрзлине коре. Затим се јавља сушење гранчица или читавих воћака. Поготово се измрзлине јављају на деловима формираних ракљи воћака и то утолико више уколико су ракље скелетних грана под мањим углом
Најмању отпорност ткива воћака на мразеве испољава приземни део дебла, јер је изложен највећим колебањима температуре, што неповољно делује на каљење, а и мање је обезбеђен хранљивим резервама, које касније и пристижу, нарочито при познијем завршетку вегетације ( јер у том случају кад је топло- ту је најтоплије, а кад је хладно- ту је најхладније. Због великих температурних разлика, долази и до значајнијег пуцања коре на деблима, највише изражених у приземним и средишним регијама. Остали део дебла је осетно отпорнији. Скелетне гране понашају се у том случају као и горњи делови дебла. Слично је и са осталим старијим гранама. Нешто јаче изражену осетљивост имају унутрашњи делови ракаља коре стабала. При том осетљивост ткива ракљи воћака настаје услед лошијих услова сазревања и каљења ткива, односно услед слабијег обезбеђења хранљивим резервама.
Осетљивост дебла и грана воћака према мразу појачава се и механичким повредама. Зато су озледе појединих делова воћке веома неповољне, а некада и опасне по њихов опстанак.
На деблу и гранама мразеви изазивају некротичне пеге или зоне, сушење коре и пуцање ткива. Уколико при том камбијум остане здрав, регенерисаће се и кора и дрво. У супротном, повређена места се осуше. Такође, поједине стране дебла нису једнако изложене опасности. Највише страда југозападна страна, јер су са те стране зими знатно јача колебања температуре. Услед јачег загревања с те стране настаје раније буђење вегетације, а самим тим и смањење отпорности према ниским температурама.
Оштећења дебла мразевима зависе у врло великој мери од висине ( што су виша – дужа, све је већа опасност од ниских температура и све више страдају од ових и обрнуто. Што су дебла дужа, све је већа површина изложена ниским температурама, нешто је каснији завршетак вегетације, ограниченији је притицај хранљивих и заштитних резервних материја.
При нормалним условима вегетације, гране и гранчице воћака су у истој мери отпорне према мразу као и дебло. Али три чиниоца могу битно умањити отпорност грана и гранчица тиме што изазивају слабо здрвењавање: дужа вегетација, засењеност и недовољне количине органских резерви у ткиву. Због тога се услед ниских температура могу осушити врхови летораста или гранчица у унутрашњости крошње, а некада и једни и други. Врхови летораста обично измрзну када год нису добро сазрели, здрвењени, док гранчице у унутрашњости крошње – када су јаче засењене, са мање хранљивих резерви и са неповољним условима каљења. Зато се често дешава да су и врхови једногодишњих гранчица неоштећени.
Воћари су највише забринути, при јаким дуготрајним мразевима, за оптанак цветних и лисних пупољака на гранчицама. Лисни пупољци, за разлику од цветних, осим код брескве- где некада пре страдају него цветни, су врло отпорни према мразу, готово као и камбијум, и имају јача оштећења уколико измрзну и гранчице на којима се они налазе.

Мр Бранко Танасковић
ПССС Чачак

[Autor]

Članci