[Marinković DejanUčesnik]

Među brojnim vrstama koštičavog voća, po svom privrednom i hortikulturnom značaju naročito se ističe vrsta Prunus avium L., rodonačelnik sorti i podloga trešnje koje se danas koriste u proizvodnji širom sveta.
Trešnja je skrenula pažnju ljudi na sebe po prijatnom ukusu i ranom sazrevanju plodova od davnina. I pored toga, danas postoji relativno malo dokaza o poreklu razvoja kulture njenog gajenja i širenju tokom ljudske istorije.
Većina današnjih istorijskih i naučnih izvora potvrđuje evro-azijsko poreklo trešnje. Mišić (1987) navodi podatke Vavilova o blisko-istočnom gencentru, kao domovini evropskog voćarstva, s obzirom na postojanje nepreglednih šumskih biocenoza divljih vrsta jabučastog, jezgrastog i sitnog voća, ali i šljive, višnje i trešnje. Oblasti Male Azije, Kavkaza, Irana, i Gornjeg Turkmestana odlikuju se širokom genetičkom raznolikušću vrsta i formi pomenutih voćaka, i obuhvataju geografski ono što je danas poznato kao njihov primarni centar genetičke raznolikosti. Čiste šumske zajednice divlje trešnje (Prunus avium L.) tamo se sporadično susreću na oko 2000 m nadmorske visine, a na manjim nadmorskim visinama trešnja je pratilac listopadnih šuma graba, hrasta i bukve.
Prisustvo trešnje u šumama širom centralne i severne Evrope, Mediterana, Balkanskog poluostrva i južne Rusije, međutim, navela je pojedine istraživače na zaključak o Evropi kao sekundarnom gencentru trešnje, dakle mestu sekundarne migracije ove voćke iz svoje postojbine. S obzirom na činjenicu da su pojedini delovi Evrope izbegli Ledeno doba, i da je malo verovatno vrlo rano rasejanje (spontano širenje) divlje trešnje pre ovog perioda, današnje gledište prihvata Evropu kao deo šire postojbine vrste Prunus avium L. (Faust i Suranyi, 2011).
Sistematsko mesto trešnje (odeljak Magnoliophyta – skrivenosemenice; klasa Magnoliateae – dikotile; red Rosales; familija Rosaceae – ruže) vodi do roda Prunus L., u okviru kojeg je izvršena podela na 4 podroda na osnovu morfoloških osobina listova i plodova. Podrod Cerasus ima cvetove skupljene u racemozne cvasti, dok podsekciju Eucerasus Koehne odlikuju uspravni i šireći čašični listići sa pojedinačnim (rodnim) pupoljcima, sedeće i štitaste cvasti sa postojanim pokrovnim listićima prisutnim u njihovoj osnovi. Prunus (Cerasus) avium L., trešnja vrapčara, rodonačelnik je privredno značajnih sorti trešnje, a takođe se koristi i kao generativna podloga (sejanac) i roditelj u dobijanju dr.vegetativnih podloga za trešnju (serija MaxMa, Kolt i dr.).
Prvi pisani evropski tragovi o kultivisanju trešnje vode u I vek pre nove ere (grčki filozof i prirodnjak Teofrast), dok podaci o prvim kvalitetnim rimskim sortama dolaze od Plinija Starijeg (I vek nove ere), koji pominje teritoriju Pontusa (današnjih crnomorskih delova severnoistočne Turske, provincija Giresun) kao postojbinu kvalitetnih sorti. Danas se ova oblast smatra ishodištem imena trešnje. Naime, starogrčki toponim za poluostrvo i luku Kerasus (starogrčki izraz za ’stablo trešnje’) poslužio je za izvođenje latinskog imena za podrod Cerasus, čiji je starogrčki koren prenet i u dr. evropske jezike (staroengleski ciris, nemački kerse ili kirissa, staroitalijanski ciriega, francuski cerise, španski ceresa, turski kiraz i ruski cberesbnia). Ova oblast takođe je poznata i kao postojbina jedne od najstarijih sorti trešnje ’Tatarska crna’ koju je princ Potemkin preneo u Rusiju, a kasnije je ona uspešno introdukovana u Englesku a potom i u Severnu Ameriku. Najčešće se kultura trešnje širila kroz Evropu putem semena, o čemu svedoče i brojni fosilni ostaci iz rimskih i naseobina dr. naroda koji su je osvajali. Rimljani su preneli trešnju u Englesku u I veku nove ere.
Kako svedoči Iezzoni A.F., 1984 (citat Brown et al., 1996) većina evropskih zemalja gajila je kultivisanu trešnju i pre XVI veka, uz postojanje brojnih lokalnih sorti čije su hortikulturne osobine bile značajno poboljšane tradicionalnim tehnologijama gajenja. Prunus avium L. je izrazito stranooplodna vrsta, i kao takva je vrlo varijabilna, pri čemu se ovo svojstvo obilno koristilo i za njeno širenje. Oplemenjivački programi u Evropi najpre su počivali na odabiranju genotipova iz populacije lokalnih sorti, kao i u njihovom korišćenju u ukrštanjima. Mnoge današnje savremene sorte i podloge imaju jednog od roditelja poreklom od pomenutih lokalnih genotipova, što svedoči o uspešnosti oplemenjivača da iskoriste ovo postojeće bogatstvo genetičke raznolikosti.
Imajući u vidu prethodno izneto, ne čudi što je i danas svetska proizvodnja trešnje skoncentrisana upravo u oblastima koje obuhvataju granice postojbine trešnje, gde Mediteran apsolutno dominira u proizvodnji (preko 800.000 MT) i izvozu sveže trešnje. Na Severnoj zemljinoj hemisferi veliku proizvodnju i izvoz ostvaruju Iran (oko 160.000 MT) i SAD (preko 300.000 MT), daleko iznad lidera u proizvodnji trešnje na Južnoj hemisferi-Čilea sa oko 75.000 MT (FAOSTAT Database i NOVAGRIM Homepage, 2017). U proizvodnji još uvek dominiraju lokalni genotipovi čvrstog, hrskavog mesa (Biggareau tip ploda) koji su manje-više osetljivi na pucanje pokožice usled kiša pred i u vreme berbe plodova, poput sorti Burlat, Napoleon, Bing, ’Schneiders späte Knorpel’ (starog nemačkog genotipa i njenih klonova koji se uspešno gaje u Turskoj i u više evropskih zemalja pod različitim imenima ’Ziraat 0900’, ‘Germersdorfer’, ‘Ferrovia’, ‘Belge’, pa zasigurno spada u red trenutno najpopularnijih sorti trešanja u svetskoj proizvodnji), ali se sve više šire i sorte novijeg datuma, poput italijanskih Star sorti, Celeste, Sunburst, Lapins, Carmen, Vera, Sweet Heart, Georgia, Regina…
Zemlje Balkana, izuzev Rumunije i Grčke (pojedinačno ostvaruju proizvodnju od preko 60.000 MT), imaju relativno skromnu proizvodnju trešnje koja iznosi oko 20.000 MT pojedinačno (Bugarska, Srbija, Albanija), s tendencijom daljeg rasta. U sortimentu dominiraju rane i rodne sorte koje postižu bolju cenu na tržištu (Milatović i sar., 2011; Valkanov, 2015).

mr Dejan Marinković

[Autor]

Članci