[Popadić MilicaUčesnik]

Плодоред у повртарској производњи
Један од најважнијих услова доброг пословања газдинства у повртарској производњи је поштовање плодореда. Плодоред представља смену усева у времену и простору а пожељан је у производњи поврћа, пре свега због заједничких болести одређене групе усева као и захтева за исхраном уз правилно одржавање и повећање плодности земљишта.
По правилу, повртарски плодоред је сложен јер укључује смену усева у току године, као и гајење мешаних усева. Интензиван плодоред омогућава разноврсну производњу поврћа у току године, максимално коришћење расположивих ресурса како земљишта тако и радне снаге и високу рентабилност. Такав плодоред заснован је на различитим захтевима биљака према хранивима, пре свега стајњаку и биолошким особинама врста. Према захтевима у исхрани биљака, поврће се дели у три групе:
I група усева су биљне врсте које имају велике захтеве за хранивима и добро реагују на обилно ђубрење стајњаком чиме повећавају приносе уз одржавање квалитета добијених производа. Ту спадају: врежасте врсте, купусњаче, парадајз, паприка, плави патлиџан, целер, празилук.
II група усева су врсте са мањим захтевом за хранивима (стајњаком) и често се гаје друге године након уношења стајњака на парцелу. Ту спадају: першун, шаргарепа, паштрнак, црни лук, салата,спанаћ, ротква, ротквица.
III група усева су врсте које обогаћују земљиште азотом односно махунарке у које спадају: грашак, боранија, пасуљ, боб.
Приликом планирања плодореда треба поштовати принцип да врсте са дубоким кореновим системом треба гајити после оних са плитким, односно смењивати коренасто поврће и махунарке и плодовито поврће са коренастим. На тај начин се одржава добра структура, прозрачност и порозност земљишта. Треба поштовати и смену врста које током вегетације производе малу и велику биомасу, као на пример црни и бели лук са врежастим врстама. Да би се смањила закоровљеност, уз што мање коришћење пестицида и рационалније коришћење површине за гајење, треба смењивати јаре и озиме врсте поврћа. Важно је пратити да се у плодоред не уводе једна за другом врсте које припадају истој породици јер оне најчешће имају заједничке проузроковаче болести и штеточине које презимљавају у земљишту. То нарочито важи за парадајз, плави патлиџан, паприку и краставац, затим за коренасто поврће као што су шаргарепа, першун, целер и паштрнак као и за луковичасто поврће – црни и бели лук, празилук.
У плодореду допринос доноси и гајење различитих сорти исте врсте према дужини вегетације, квалитету и различитом коришћењу. Такође је битно и здруживање усева који имају сличне захтеве према агроеколошким условима успевања а формирају различиту вегетативну масу. Примери за комбиновање врста су: салата и црни и бели лук, шаргарепа и црни лук, спанаћ и млади лук, кусњаче са краставцем. Ове врсте су ,,добри суседи“ и најчешће се гаје ред до реда. Постоје и ,,лоши суседи“ које није препоручљиво гајити заједно: краставац поред роткве и ротквице, празилук уз пасуљ, грашак, боранију, црни лук поред бораније и пасуља као ни парадајз поред кромпира и грашка.
Милица Попадић, саветодавац за ратарство и повртарство
ПССС ,,Пољосавет” доо Лозница

[Autor]

Članci