[Pavlović MladenUčesnik]

Један од највећих проблема са којима се пољопривредна газдинства у Србији, али и у Европи, последњих година суочавају без сумње је мањак сезонске радне снаге. Недостатак радника за рад на убирању плодова на плантажама и воћњацима био је на европском континенту присутан и раније. Сада услед бројних ограничења прво због короне, па и војне акције у Украјини посебно долази до изражаја.
Сезона убирања плодова у воћњацима и повртњацима код нас је већ кренула са брањем јагода, а главни део послова очекује се у наредним месецима. Да ли ћемо, с обзиром на тренутну ситуацију и велику потражњу, имати довољно радне снаге за рад у воћњацима и рад на њивама остаје да сазнаму у предстојећем периоду.
Чињеница је да послодавци у пољопривреди већ сада имају потешкоћа да обезбеде потребан број радника, а тако ће највероватније бити и наредних месеци. Постоје фактори ризика који се односе на безбедност рада запослених на сезонским пословима, али и устручавања самих сезонаца како због услова рада тако и висине дневница.
Када се ради о старосној структури сезонаца, најзаступљенија је група од 45 до 60 година. Млађе становништво није толико заинтересовано за ангажовање на сезонским пословима, а они који раде спадају у групацију старосне доби од 30 до 45 година. Према проценама у Србији је у овом моменту потребно између 60.000 и 80.000 сезонских радника у пољопривреди. Тај број варира од године до године и нико са сигурношћу не може да пружи прецизан одговор, поготово што многи од њих још увек раде у такозваној „сивој зони“. До посла долазе углавном на основу претходног рада код послодавца, препорука пријатеља, комшија, а последњих година све је више специјализованих агенција преко којих послодавци могу да пронађу сезонце.
Упркос најављеним дневницама које се за сезонске послове у пољопривреди тренутно крећу од 3.500 до 5.000 динара, све је мање младих који желе да раде на плантажама. Највећи проблем овог лета ће, по најавама, имати произвођачи малина.
Хронични недостатак сезонске радне снаге је евидентан, а највећи проблем је што ће по свему бити актуелан и наредних година. Као дугорочно решење, воћарима у плантажном узгоју намеће се прелазак на машинску бербу, коју већ практикује све већи број произвођача, као и задруга. Наравно, то изискује одређена и не мала улагања, за која већина од њих из разноразних разлога, највише финансијских, није спремна.
Инвестирање у воћњаке, посебно у плантажном узгоју, у ери несташице радне снаге за произвођаче данас, заиста је храбар пословни потез. Актуелни трендови у пољопривреди и захтеви тржишта произвођаче, посебно воћаре, терају да не заостају у развоју, већ уско специјализују производњу. То подразумева прелазак са ручне на машинску бербу, јер свака прогноза око ангажовања сезонаца у будућности је незахвална. А свако улагање произвођача има своју не малу цену да би се са могућношћу ангажовања радне снаге ризиковало.

мр Младен Павловић
ПССС Београд

[Autor]

Članci