[Stefanović DejanUčesnik]

U vinogradarstvu postoje nekoliko nivoa prostornih klimata.
Prema zemljišnom prostoru (površini) za koji se klimatski pokazatelji vezuju, može se izvršiti klasifikacija na: makroklima, mezoklima (lokalna klima), mikroklima.

Makroklima: regionalna klima koja obuhvata veliki prostor. Pod makroklimom se podrazumeva klima nekog velikog prostranstva. Važno je da data oblast bude dovoljno homogena, jer pri posmatranju makroklime, cela oblast mora da se posmatra kao jedna celina. Kako bismo dostigli potrebnu tačnost klimatske analize, moraju se koristiti podaci mnogih meteoroloških stanica sa date oblasti za dug vremenski interval. Određuju je brojni meteorološki podaci koji se prikupljuju na više „klimatski sličnih“ lokacija i svode na srednje vrednosti. Unutar ove oblasti nalaze se lokacije koje po klimatskim obeležjima značajno odsupaju od proseka za taj makroklimat, pa pokazatelji makroklime često nisu dovoljno pouzdani za procenu ekološke pogodnosti neke površine za gajenje vinove loze.

Mezoklima: predstavljaju je klimatski pokazatelji užih područja. Često se zove i lokalna klima, a odnosi se na oblast manju od makroklimatske, ali koja i dalje predstavlja geografsku celinu. Primeri takvih celina su: šuma, brdo, rečna dolina, močvara, deo mora, grad ili vinogradarski predeo. U vinogradarskoj praksi obično se odnosi na određeni vinograd ili vinogradarski predeo, odnosno prostor od nekoliko desetina do više stotina metara. Kao osnova se polazi od obeležja makroklime, uz dodatne meteorološke podatke koji su bliže vezani za lokaciju. Na mezoklimu utiču lokalni činioci koji menjaju klimu: reljef, blizina reka, jezera, lokalni vetrovi i dr. Mezoklimatski podaci mogu poslužiti da se utvrdi da li neka površina (vinogorje, lokacija) pogodna za uspešno gajenje neke sorte vinove loze. Prema Van Leeuwen i Seguin (2006) klimatska različitost u okviru užeg vinogradarskog područja se može opisati kao mezoklima, a kada je različitost rezultat reljefa (nadmorske visine, ekspozicije, nagiba) naziva se topoklima tj. topoklimatska varijabilnost. Prostorno, topoklima je obuhvatnija od mikroklime, a manja od mezoklime. Isti autori navode topklimu kao važan faktor terroir-a u hladnijim regionima, gde je teže postići zrelost grožđa. Tako se u dolini Mosel u Nemačkoj, kvalitetna vina mogu proizvoditi samo na nagibima sa južnim ekspozicijama. U Burgundiji najbolja vina proizvode u Côte d’Ore na oko 300 metara nadmorske visine. U Hautes-Côtes, gde je veća nadmorska visina, teže se postiže puna zrelost grožđa. Berba je 10-tak dana kasnija, a kvalitet vina generalno dobar, ali retko vrhunski, uprkos činjenici da u ovom delu Burgundije ima dobrih zemljišta za gajenje vinove loze.

Mikroklima: predstavlja ispoljavanje klimatskih činilaca na veoma malom prostoru i veoma precizno (Milosavljević, 1998). Podrazumeva specifičan ambijent u malom ograničenom prostoru, kao što su redovi čokota u vinogradu ili još specifičnije mikroklimatski uslovi samog čokota. Na mikroklimatske činioce uticaj ima i povratno dejstvo biljke. Različiti načini gajenja vinove loze uzrokuju i različit mikroklimatski režim oko čokota, unutar čokota i ispod čokota. Na različite mikroklimatske uslove unutar čokota, u zoni grozdova, utiču i različiti tipova zemljišta i primena različitih ampelotehničkih mera, što može imati značajan uticaj na krajnji kvalitet grožđa i vina. Tako na primer suva kamenita zemljišta se brže zagrevaju od vlažnih zemljišta i utiču na ranije postizanje zrelosti grožđa. Noćne temperature su hladnije u nivou zemljine površine, ali su dnevne više.

[Autor]

Članci