Jedna od najstarijih sorata krušaka neobičnog imena je Jeribasma koja je bila prilično zastupljena u našim krajevima. Sada se mogu da se naći sporadično, pojedinačna stabla, po negde prilično vitalna, naročito u brdskim krajevima, uglavnom na starim okućnicama. Spada u autohtone sorte, po nekim zapisima Turci je doneli iz Male Azije. Interesantna je kao genetski resurs. Sinonimi su vodenjača, vodenjak, vodenac, pljuskača. Gaji se još od doba Turaka 4-5vekova, kalemljena uglavnom na sejanac divlje kruške pa je izuzetne bujnosti dosta dugovečna, 200-300 čak više godina.Cvetanje ove kruške je srednje rano, međutim, pokazuje priličnu otpornost na kasne prolećne mrazeve, zavisno od ekspozicije terena i uslova galenja. Karakteristicno je i to da da ne mora imati oprasivaca pored sebe. Sazreva u drugoj polovina septembra, radja prilično obilno, međutim mana je što plodovi pre zrenja lako opadaju, naročito usled vetrova i prilično su osetljivi na udarce. Plod ove kruške je srednje krupan do krupan 150/250g, nepravilno okruglasto-kruškastog oblika, žute do braonkasto zelene boje, izrazito sočan tako da curi i pršti dok se jede, pa se zbog toga za nju kaže da je vodena kruška koja se pije, a ne jede. Ukusa je osvežavajući, blago nakiseo, slabo izražene arome, pa je zbog ovih specifičnostii prilično napadaju stršljenovi i ose. Najbolje je berbu obaviti malo pre tehnološke zrelosti, čuvanje u kontrolisanim uslovima je 1-2 meseca. Obzirom da je podloga sejanac divlje kruške, nije veliki probirač zemljiša i prilično dobro podnosi sušne periode tokom leta i početkom jeseni.
Goran Svetozarević,dipl.inž.
Svetozarević Goran
Svetozarević Goran