[Aleksić ValentinaUčesnik]

Povrtarske biljke imaju veće potrebe za vodom. Korenov sistem ovih biljaka se nalazi u površinskom sloju zemljišta, gde su rezerve vode male i nestabilne. Veoma je bitno pravovremeno navodnjavanje. Nedostatak vode u zemljištu ograničava porast i razvitak biljaka, ali i smanjuje prinose. Ukoliko se ne deluje na vreme, ove posledice ne mogu se popraviti obilnim zalivanjima.

Visoke prinose dobrog kvaliteta povrće može postići samo u uslovima povoljnog vodnog režima zemljišta, te se njegova proizvodnja ne može zamisliti bez navodnjavanja. Pri nedostatku vode, odnosno vlage u zemljištu, smanjuju se prinosi povrća i pogoršava kvalitet prinosa, dolazi do stvaranja drvenastih vlakana i nutritivna vrednost povrća se smanjuje.
Na rast i razviće biljaka takođe nepovoljno deluje visoka vlažnost zemljišta. Tada se formiraju niski prinosi sa malim sadržajem šećera, vitamina i mineralnih materija. Ako se zemljište vlaži preko mere duži vremsnki period, onda se uzrokuje zabarivanje i stvaraju se anaerobni uslovi. Biljke zaostaju u porastu, žute, venu i uginu. Usled epravilnog toka vlažnosti zemljišta, kada se smanjuje niska i visoka vlažnost, dolazi do naglih promena sadržaja vode u biljkama, što izaziva pucanje korenastog dela, pa i plodova većine vrsta. 
Zalivni režim može se primenjivati prema vlažnosti zemljišta , gde je tehnički minimum za povrće dosta visok i kreće se u intervalu 70-85% od PVK, u zavisnosti od vrste povrća. U našim uslovima taj broj zalivanja u značajnoj meri zavisi od meteoroloških uslova godine, količine i rasporeda padavina i kapaciteta zemljišta za lako pristupačnu vodu , kao i faze razvoja biljke.

Za optimalnu snabdevenost zemljišta, a samim tim i povrća vodom navodnjavanje bi trebalo, zavisno od temperature, količine padavina i fenofaze biljaka, primenjivati svakih 3-5 ili 5-7 dana tokom vegetacije, a u uslovima ekstremne suše i svakog drugog dana. Što se tiče načina navodnjavanja, trenutno najbolji i najracionalniji način zalivanja povrća jeste sistemom kap po kap, jer pored niza prednosti omogućava i prihranu biljaka putem vode.
U odnosu na zahteve prema vlažnosti zemljišta povrtarske biljke se svrstavaju u četiri grupe:
1. Vrste koje intenzivno usvajaju vodu iz zemljišta i troše je intenzivno, imaju dobro razvijen korenov sistem kao i nadzemnu masu (celer, krompir);
2. Vrste koje intenzivno usvajaju vodu i ekonomično je troše, imaju razvijen korenov sistem i takvu građu lišća, koja sprečava preteranu transpiraciju (mrkva, špargla), ili su listovi prekriveni maljama (paradajz, lubenica);
3. Vrste koje slabo usvajaju vodu, a mnogo je troše su sa slabo razvijenim korenom, a dobro razvijenom lisnom masom (kupusnjače, paprika, salata) i
4. Vrste koje slabo usvajaju vodu i slabo je troše, sa slabo razvijenim korenovim sistemom i malom transpiracionom površinom (crni i beli luk).
Kod većine povrtarskih biljaka nadzemni deo je bujan bez obzira na habitus, ima krupno i debelo lišće, krupne ćelije i veoma ovodnjeno tkivo sa većim stomama, koje se karakteristično ponašaju. U stvari, iz njih se odvija intenzivna transpiracija, što jejedan od uzroka povećanih potreba povrtarskih useva za vodom. Povrtarskim biljkama je potrebna povišena vlažnost zemljišta, jer većina vrsta ima koren slabe usisne moći, te mogu da koriste vodu koja se drži slabijim silama.
Povrće ima slabo razvijen koren, rasprostranjen u manjoj zapremini zemljišta. On se nalazi u površinskom sloju zemljišta gde su rezerve vode male i nestabilne. Na početku vegetacije koren se sporo razvija, posle 40-50 dana najveća masa se nalazi u sloju 10-20 cm, gde je neophodno održavati povoljnu vlažnost, što je otežano. Pored toga, većina povrtarskih biljaka ima preko 10 pa i do 26 delova nadzemne mase na jedan deo korenove mase. Stoga prinos nekih povrtarskih biljaka naglo opada ukoliko se vlažnost zemljišta, iako visoka, i malo spusti ispod donje optimalne granice.
Može se proceniti da su ukupne potrebe za vodom povrtarskih useva od 150-200 mm kod vrsta sa kratkom vegetacijom, koje se gaje rano u proleće ili u jesenje-zimskom periodu, kada su evapotranspiracioni zahtevi sredine skromni, one mogu dostići 600-650 pa i 700 mm kod useva pune vegetacije, čija je setva rano u proleće, a skidanje kasno u jesen, ili kod vrsta koje se proizvode iz rasada.
U zaštićenom prostoru celokupnu količinu vode treba obezbediti navodnjavanjem. U zavisnosti od uslova i biljne vrste, ukupne potrebe za vodom kod proizvodnje rasada su 80-160 mm u zaštićenom prostoru, a na otvorenom mogu da budu i veće (npr. kod proizvodnje rasada kasnog kupusa). Obavlja se veliki broj zalivanja sa malim normama, održava se optimalna vlažnost zemljišta u površinskom sloju od nekoliko santimetara do 15-30 cm, gde su rezerve vode nestabilne. 

[Autor]

Članci