[Nedić MomirUčesnik]

Ishrana biljaka fosforom jednako je važna kao i ishrana drugim makro i mikroelementima. U odnosu na mnoge ratarske i povrtarske kulture, potrebe voća za ovim elementom nisu količinski tako velike i kreću se najčešće u rasponu od 30-50 kg čistog hraniva po hektaru godišnje. Izborom određene formulacije NPK đubriva i unosom određene količine, prilično smo uvereni da je posao završen. Ali nije baš tako. Fosfor spada u jako reaktivne elemente pa primenjena fosfatna đubriva ubrzo posle kontakta sa zemljišnim rastvorom stupaju u reakcije sa drugim elementima gradeći nerastvorna i biljci nedostupna jedinjenja. Te reakcije mogu teći u dva pravca u zavisnosti od pH zemljišta. U uslovima kisele reakcije fosfor se jedini gvožđem, aluminijumom, manganom, a u slučaju da je pH iznad 7, ta reakcija se kreće u pravcu stvaranja kalcijum-fosfata, u oba slučaja teško rastvorivih jedinjenja. Zato se najčešći nedostatak fosfora upravo javlja na jako kiselim ili alkalnim zemljištima. Višegodišnje analize zemljišta urađene na teritoriji rasinskog okruga pokazuju da veliki procenat poljoprivrednih parcela pokazuju kiselu ili čak jako kiselu reakciju na kojima je po pravilu vrednost utvrđenog lakopristupačnog fosfora veoma niska. Unošenje povećanih količina fosfornih đubriva nije isplativo i dugotrajno rešenje jer će pre ili kasnije u ovakvim zemljištima doći do njegovog „zaključavanja“. Mnoge naučne studije širom sveta pokazuju na značajne količine tog „zarobljenog“ fosfora u poljoprivrednom zemljištu kao posledice dugotrajne primene fosfatnih đubriva i prelaska fosfora u teško rastvorljiva jedinjenja. Postavlja se pitanje možemo li sprečiti ili bar usporiti proces blokade fosfora u zemljištu i kako „otključati“ postojeće rezerve. Vodeću ulogu u opskrbljivanju biljaka fosforom imaju mikroorganizmi, u prvom redu gljive, ali u savremenoj poljoprivredi intenzivnom primenom herbicida i fungicida tog smo saveznika odavno izgubili. Znači, jedan od sigurnih načina da ponovo računamo ne samo na zalihe fosfora, već i svih ostalih elemenata u zemljištu je da obnovimo korisne zemljišne mikroorganizme i poboljšamo uslove za njihov razvoj ali to nije ni lak ni brz posao i podrazumeva čitav niz praksi koje treba primeniti uz korenite promene ustaljenih navika. Naravno, kalcifikacija kiselih zemljišta, odnosno zakišeljavanje alkalnih radi dovođenja pH vrednosti u idealan opseg za gajenu kulturu, mora biti imperativ i jedna od prvih agromeliorativnih mera koju treba sprovesti pre zasnivanja zasada. Veliki problem pri tome može imati upotreba prevelikih doza krečnog materijala koje mogu izazvati više štete nego koristi. Još jedan od načina sprečavanja taloženja fosfora je povećanje procenta humusa odnosno organske materije u zemljištu. U mnogim slučajevima čak i ako su jako kisela, zemljišta sa visokim sadržajem humusa mogu imati zavidne količine dostupnog fosfora. U tom smislu, jedan od načina kako da sprečimo brzu blokadu fosfora iz primenjenog đubriva je kombinovanje sa humusom, odnosno humatima. U ovu svrhu se može upotrebiti granulisani humus dobijen od mlevenog leonardita i dovoljno ga je primeniti u količini od 5 kg na svakih 100 kg mono-amonijum fosfata (MAP) i uz primenu 100-150 kg/ha pokriti godišnje potrebe većine voćnih vrsta. Huminske, a naročito fulvo kiseline primenjene u zemljištu utiču na rastvaranje teško rastvorljivih, nataloženih fosfata tako da se i samom njihovom primenom iz zemljišta mogu osloboditi određene količine vezanog fosfora. Na lakšim, peskovitim i kiselim zemljištima dobri rezultati u održavanju dostupnosti primenjenih fosfatnih đubriva, postignuti su primenom bio-uglja i ćumurne prašine, koji povećavaju i ukupan kapacitet adsorpcije zemljišta. Najlakši, ali i najskuplji način obezbeđivanja biljaka dostupnim fosforom je korišćenje specijalizovanih đubriva u kojima je fosfor na neki način zaštićen od reakcije sa okolnim elementima u zemljištu i ostaje dostupan u dužem vremenskom periodu. Neretko takva đubriva u sebi imaju i aktivatore postojećeg fosfora u zemljištu. Postavlja se samo pitanje isplativosti odnosno odabira voćne vrste čije gajenje može opravdati njihovu primenu.

[Autor]

Članci