Кајсија расте као жбун или ниско дрво, високо 8—12 m, са стаблом пречника до 40 cm. Облик крошње је округао, понекад пљоснат. Кора стабла је тамносива, уздужно испуцала. Младе гране и лисне дршке су често црвенкасте боје. Листови су овални, дуги 5—10 cm, широки 5—8 cm, са шпицастим врхом, заобљеном базом и назубљеном ивицом. Лисне дршке су дуге 2—4 cm.
Цветови имају кратку цветну дршку, па често имају изглед седећих цветова. Развијају се усамљено или у паровима, најчешће пре листања биљке. Пречник цвета је 2—4,5 cm. Цветна ложа и чашични листићи су длакави, крунични листићи су беле до бледоружичасте боје, дуги 11—15 mm. Кајсија је самооплодна, ретко странооплодна биљка (ауто-инкомпатибилни су на пример култивари ‘Riland’ и ‘Perfection’). Најважнији опрашивач је пчела.
Плод је коштуница, подсећа на малу брескву, пречника 1,5—2,5 cm, жуте до наранџасте боје, понекад и црвене на страни изложеној сунцу. Једно семе се налази унутар тврде коштице. Диплоидни број хромозома је 2n=16.
Према статистичким подацима из 2005. године, највише кајсија се производи у Турској (390.000 тона годишње[4]), Ирану (285.000) и Италији (232.000). У Србији постоји 1,7 милиона садница кајсије, а годишња производња је око 40.000 тона[5]. Кајсије се обично прерађују и продају као сушене, док се у Србији највише користе за производњу сокова, џемова и компота. Сем за потребе исхране становништва, кајсија се користи као декоративна врста, а њено дрво је високих механичких и декоративних квалитета.
У Србији се узгајају следеће сорте кајсија:
- Амброзија (S. Ambrogio), пореклом из Италије
- Бреда, пореклом из Холандије
- Домаћа рана, домаћа сорта
- Кечкеметска ружа (Kecskemeti rozsa), пореклом из Мађарске
- Крупна рана, домаћа сорта
- Мађарска најбоља (Ungarische Beste), пореклом из Мађарске
- Холубова (Holubova Merunka), пореклом из Чехословачке
- Раковски, пореклом из Аустрије
- Црвена рана, домаћа сорта
Биљана Милосављевић
Дипломирани инжењер за воћарство и виноградарство
ПССС Крагујевац
Milosavljević Biljana
Milosavljević Biljana