Задругарство као вид удруживања је врло важан чинилац у пољопривреди. Оно има дугу традицију и игра врло важну улогу у суровим економским законима тржишта. Задруге у почетку нису биле толико мотивисане стицањем добити колико потребом заједничког наступа на тржишту. Оне играју важну улогу у ублажавању последица лошег пословања на тржишту, делујући на повећање добробити великих група људи. Такође, позитивно утичу на стабилизацију економије, нарочито у у секторима са веома нестабилним ценама, као што су пољопривреда и финансије, нарочито у периоду кризе. Задруге производе робу пре свега за потребе људи којима служе, а тек после за тржиште. Њихова је брига добробит садашњих и будућих генерација. Оне премештају део задружних вишкова у заједнички резервни фонд који је недељив, не припада члановима појединачно, већ мора да се користи на добробит свих, и актуелних и будућих чланова. Пошто су задруге основане због жеље да задовоље егзистенцијалне потребе својих чланова а не ради стицања профита, та средства се распоређују радницима на повећање плата, повећање броја запослених или на улагање у нову линију производње. Задруге могу да се окарактеришу и као институционални одговор на изразито тешке кризне ситуације у којима немогућност задовољења основних потреба обичних људи доводе у питање и сам опстанак, тако да тада задруге настају захваљујући заједничком деловању група људи вођених идејом о заједништву. Задругаре одликује узајамна приврженост, произашла из међузависности задружних средстава која чланови заједнички користе и из заједничког циља да се ради на опште добро. Поред тога, задруге можемо да посматрамо као институције које претварају неформалне договоре о заједничком коришћењу својих ресурса у законске уговоре. Задруге подстичу своје чланове да се држе договора и зато можемо да их сматрамо као стимулаторе и усмериваче позитивних друштвених понашања.
Драгомир Радић, ПССС Смедерево
Radić Dragomir
Radić Dragomir