[Radić DragomirUčesnik]

Сматра се да бели лук потиче из централне Азије. Први писани документ о његовом гајењу потиче из Индије на санскрту од пре 6000 година, затим из Кине пре 4000 година, а затим је забележен у Вавилонском и Асирском царству и старом Египту. Врста Allium sativum постоји само као култивисана врста, јер њена самоникла форма није пронађена у слободној природи. Ботаничари претпостављају да бели лук потиче од врсте Allium longicuspis, који је фертилан и распрострањен у Турској. Савремени бели лук се размножава искључиво вегетативно ченовима и малим ваздушним луковицама на врху „цветоносног” стабла. Разноликост сорти вероватно потиче из времена генеративног размножавања, али и од каснијих соматских мутација. Бели лук формира најкрупније главице и даје највећи принос од најкрупнијих ченова, па је и миленијумска селекција вероватно ишла у том смеру, при чему је биљка изгубила способност генеративног размножавања. Вегетативно размножавање је пожељно у пољопривреди јер се добија униформан усев и на лак начин се задржавају најбоље производне особине. Међутим, оно доноси велике ризике од преношења вируса, бактерија, гљива и других патогена са матичне биљке. Такође, велики су трошкови за садни материјал. Гледано са позиције опстанка врсте, искључиво вегетативно размножавање смањује генетску разноврсност и могућност прилагођавања наглим променама услова спољне средине – нагле климатске промене, нови патогени итд. Спорадичне соматске мутације могу повећати генетску разноликост у ограниченој мери, али то не може да се пореди са огромном варијабилношћу при полном размножавању. Због тога су селекционери уложили велики труд за проналажење начина да се испровоцира цветање и добије право семе белог лука у циљу стварања нових сорти, па чак можда и хибрида. Семеном се не преносе вируси, што још више иде у прилог производњи семена. Интензивнији рад на том пољу је почео после 1980. године, тако да сада има неколико комерцијалних сорти добијених из семена. Код белог лука се спорадично јављају цветоносна стабла на којима се развијају ситне ваздушне луковице, али и понеки прави цвет који не доноси семе. Фотопериодском индукцијом може да се изазове повећана појава цветоносних стабала. То се постиже када се младе већ јаровизиране биљке изложе, у контролисаним условима, дугом дану преко 14 часова на температури 20-25 ⁰Ц током 14 и више дана. Када са цветне главице спадне заштитна опна, обавезно треба ручно уклонити ситне луковице. Оне ремете равнотежу при исхрани делова цвета тако што све хранљиве материје користе за себе, па ситни цветови немају шансе да се развију. Од помоћи је и третман гиберелинском киселином ГА 3 заливањем сваке биљке са 100 мл 0,5 % раствора када почне формирање цветоносног стабла, јер се јако смањује број ваздушних луковица и бољи је развој цветова. Сорте које у цветовима имају љубичасте антере имају већу фертилност полена него сорте са жутим антерама. Цветајуће биљке треба појачано неговати, како би имале довољно снаге да формирау и семе и луковице. Цветоносна стабла могу да се одсеку, доњи део се држи у хранљивом раствору и успешно ће сазрети семе. Опрашивање може да се изврши ручно или да се препусти мувама. Цветови су протандрични, што значи да прво сазревају поленова зрнца па не може да дође до оплодње у истом цвету, али је могућа оплодња између цветова исте цвасти или између других биљака. Испод 18 ⁰Ц и изнад 30 ⁰Ц семе се отежано или никако не формира. Оно сазрева 45-60 дана после оплодње. Семе белог лука личи на семе црног лука, црно је, троугласто и храпаво, али нешто ситније. Занимљиво је да свака нова генерација, добијена из семена, ствара све мање ваздушних луковица а све више семена, некад и по 600 семена по цвасти. Исто тако, клијавост семена из прве генерације је ниска, од 10 % до максималних 35 %, док код каснијих генерација достиже скоро 100 %.

Драгомир Радић, дипл. инж. пољ.

[Autor]

Članci