[Radić DragomirUčesnik]

Бели лук је луковичаста врста поврћа, која потиче из предела централне Азије и помиње се још у списима древног Египта и Индије. У природи ова врста не расте самоникло. Пошто се у култури врло лако размножава вегетативно – ченовима, бели лук је изгубио способност генеративног размножавања. Вероватно је и селекција ишла у том правцу, јер су главице које се добију од крупних ченова много крупније него из ситних ченова. Биљке са цветоносним стаблом дају ситну главицу са ситним ченовима, зато што потроше много хране и енергије за њихов развој, па су елиминисане из даље производње. Савремени бели лук, као ни лук рокамбол и рен, у пољским условима не доноси семе. Потребан је посебан светлосни режим са продуженим даном у контролисаним условима да би се подстакао овај процес, који се користи искључиво у хибридизацији за добијање нових сората. У класичној повртарској производњи бели лук се размножава искључиво вегетативно, крупним ченовима из главице. Спорадично могу у пољу да се јаве биљке са цветоносним стаблом и понеким цветом, али на врху стабла нема семена, већ уместо њих израсту ситне луковице, тзв. ваздушне луковице. Оне такође носе исти генетски материјал као и матична биљка. Ми немамо посебне сорте са цветоносним стаблима, али у северним земљама постоје и озиме и пролећне сорте (var. sagitatum) које редовно доносе цветоносна стабла са ваздушним луковицама. На једном стаблу обично буде 30-40 луковичица, а некад и много више. Како се бели лук из године у годину размножава ченовима, после неког периода опада принос због изрођавања. Најчешћи разлог за то су патогени – бактерије и гљивице које живе у земљишту, затим вируси, али и соматске мутације. Против бактерија и гљивица можемо да се боримо дезинфекцијом, а против негативних мутација селекцијом плус биљака. Како ваздушне луковице немају додир са земљом, на њима нема земљишних патогена. Вируси су већ много већи проблем, јер не постоји препарат против њих. Термичком обрадом ченова на температури 40 ⁰Ц могуће је убити вирусе унутар живе ћелије, али за велику количину садног материјала за велике површине то је компликован посао, па се у пракси не примењује. Пошто ваздушне луковице сазревају током јула, па су на врху стабла изложене директном сунцу када температура прелази 40 ⁰Ц, у њима су уништени вируси и тако служе као безвирусни садни материјал. Време садње луковичица је исто као и за ченове, јесењак у октобру а пролетњак почетком марта. Дубина сетве не треба да буде већа од 2 цм. Обично се сади („сеје‟) 90-100 грама ових ситних луковица на 1 м². Ваздушне луковице могу да се саде ручно, ако је у питању мања количина, или омашке полагањем у браздице. Чак и ако су окренуте наопако, ипак ће се клица окренути и израсти на површину. Из њих се развије само једна округла луковица, тзв. „једињак‟, који се сади следеће сезоне и даје нормалну главицу. Земљиште за овај начин размножавања треба да буде плодно, са пуно органске материје, јер бели лук је биљка која тражи пуно хранива, нарочито азота, за правилан развој. Време развоја од ваздушне луковице до једињака може да потраје и две године ако се гаји на сиромашном земљишту. Заливање и борба против корова треба да буду редовни, будући да овако ситне биљчице имају врло плитак коренов систем.
Препорука је да се бели лук сваке треће или четвте године обнови из ваздушних луковица, како би се спречило изрођавање.
Драгомир Радић, ПССС Смедерево

Attachments:

• 

[Autor]

Članci