Aktuelni problemi u zadrugarstvu u Srbiji
Period tranzicije i ubrzana privatizacija, otvorili su niz novih problema vezanih za zadružnu imovinu, a time i za zadrugarstvo i zadružni pokret. Iz Zakona o zadrugama od 1996. godine decidirano proizilazi obaveza da se imovina ranijih zadruga, koja je organizacionim i statusnim promenama preneta bez naknade drugim korisnicima – koji nisu zadruge – mora vratiti zadrugarima čija je to imovina bila.
Zadrugarstvo u Srbiji, pored perioda uspona, imalo daleko više padova i stagnacije. Ukupna ekonomska politika oduvek se prelamala preko zemljoradnika i njihovih organizacija u koje su se udruživali radi poboljšanja sopstvenog života i unapređenja proizvodnje, što je, opet, preduslov za prosperitet i stvaranje boljih uslova za život na selu.
Da bi se zadrugarstvo sačuvalo od daljeg urušavanja i da bi se unapredili njegov rad i poslovanje, odnosno da bi obavljalo svoje funkcije, što je moguće učiniti efikasnijim sprovođenjem mera agragne politike u čijem kreiranju moraju učestvovati predstavnici zadrugarstva, kao jedinog autohtonog organizacionog segmenta zemljoradnika u našoj Republici,sprovođenje agrarne politike podrazumeva i sprovođenje ciljeva razvoja i sigurnosti, što praktično znači da podsticaji koje država daje za razvoj poljoprivrede, dolaze sada do pravih korisnika – primarnih poljoprivrednih proizvođača – zadrugara.
Na kraju – ali po važnosti na prvom mestu! – Država sada obezbeđuje neophodni uslove za zapošljavanje stručnjaka koji su uvek nosioci bržeg transfera tehnologije i efikasnog marketinga poljoprivrednih proizvoda. Ako su zadruge nosioci ruralnog razvoja sela – što se pokazalo u istoriji našeg zadrugarstva, one se mogu formirati u svakom mestu gde postoje ekonomski interesi zemljoradnika .
MA Nenad Stefanović
Stefanović Nenad
Stefanović Nenad