Ogrozd

Огрозд је биљка која по систематизацији биљака припада роду Ribes, заједно са рибизлом, али подроду Grossularia L. Значај огрозда лежи у употребној вредности плода, а по хемијском саставу је сличан црној рибизли. Плодови садрже шећере, органске киселине (међу којима доминирају лимунска и јабучна), пектине, танине, витамине, нарочито витамин Ц и А, као и минералне материје (К, Ca, Mn, Fe, Cu, P и др.), а захваљујући повољним органолептичким особинама користе се како у свежем стању тако и за разне врсте прераде. Огрозд производи велике количине нектара и по томе, међу јогодастим воћкама заостаје само за малином.

Значај огрозда огледа се у чињеници да рано пророди, постиже високе приносе од 10 до 12 тона по хектару, док у условима високог нивоа примене агро и помотехнике достиже 15 тона, а може да достигне чак и 20 тона по хектару.

Експлоатациони век засада огрозда је релативно дуг и траје око 20 година. Огрозд је биљка која нема посебан привредни значај у Србији, међутим, у северној Европи њена потрошња, као и потрошња рибизле, је значајна. Добро подноси хладније и влажније услове и називају је „грожђе севера“.

Подрод Grossularia обухвата 52 врсте. У стварању племенитих сорти огрозда учествовали су крупноплодни европски огрозд и неколико америчких врста које су отпорније на болести. Европски жбун висок је до 1,5м, на гранама се налазе многобројни прости или сложени трнови. Плодови бобице су лоптасти или издужени, зелене до тамно црвене боје и укусни. Осетљиви су на пепелницу и оштре зимске и пролећне мразеве. Амерички огрозд је висине до 1м. Најзначајнији је слабо трновити огрозд, отпоран на пепелницу који је сортама, у чијем је стварању учествовао, преносио особину отпорности на пепелницу и смањење трновитости.

С обзиром да коренов систем огрозда доста дубоко продире у земљиште, нешто боље подноси сушу и од рибизле и од малине. Међутим, нормалну крупноћу плода може да постигне само у условима задовољавајуће влажности ваздуха и земљишта. Огрозд добро и редовно рађа дајући висок квалитет у условима пуне осветљености, мада до извесне границе подноси и засену. Што се тиче захтева према земљишту, не разликује се од већине воћних врста, односно тражи благо кисела земљишта (од 5,5 до 7 Ph) и висок садржај хумуса (преко 3%). Највише му одговарају гајњаче и лакше смонице. Не одговарају му песковита, топла и за воду лако пропустљива земљишта. На већим надморским висинама одговарају му јужни, док на мањим надморским висинама северни положаји.

Најзначајније сорте огрозда које се налазе у Регистру признатих сорти Србије су: Инвикта (Invicta), Вајнхамс индусти Whinham’s Industry), Хинонмаки  зелени, жути и црвени (Hinnonmaki Gron, Gul i Rod).

У Србији огрозд је воћна врста која се гаји на мањим површинама и на окућницама. Привредно нема значаја. Мане при гајењу огрозда су трновити жбунови који отежавају бербу и слабија транспортабилност плодова. Добре особине су висок квалитет плодова, посебно њихова нутритивна вредност, велика потражња на тржиштима западне Европе и мањи захтеви према условима гајења у односу на, рецимо, боровницу која тренутно доживљава експанзију производње код нас. Пре само петнаест година боровница је била у сличној ситуацији као и огрозд данас, тако да огрозд има перспективу гајења и ширења производње у Србији. С обзиром на улагања која су потребна за гајење огрозда, висока цена огрозда на тржишту могла би да заинтересује воћаре да размотре гајење ове изузетне биљке, која спада у групу „супер хране“.