Setva Soje

Soja najbolje prinose daje na plodnim zemljištima, povoljnih vodnovazdušnih i  oplotnih osobina. Međutim, soja i na siromašnijim zemljištima, uz primenu odgovarajuće agrotehnike može dati dobre rezultate.

Plodored -kod individualnih poljoprivrednih proizvođača zemljište se uglavnom koristi u takozvanom dvopoljnom plodoredu (kukuruz-pšenica). Zbog toga dolazi do jednostranog iscrpljivanja zemljišta, kvarenja strukture, masovnije pojave biljnih bolesti i štetočina. Uvođenjem soje u plodored između dva druga useva (primer: kukuruz-soja-pšenica) dobrim delom bi se zaustavili procesi degradacije zemljišta, smanjio intenzitet oboljenja i pojave štetnih insekata i korova, a prinosi useva koji dolaze posle soje bi bili veći, jer soja obogaćuje zemljište pre svega azotom, a zatim i organskom materijom koja ostaje posle žetve u biljnim ostacima.Soja se ne sme sejati posle suncokreta, zbog zajedničkih bolesti koja napadaju obe kulture (uvenuće biljaka, trulež korena i prizemnog dela stabla).

Đubrenje – Soja zahvaljujući svojim kvržičnim bakterijama na korenu, ostavlja u zemljištu 60-80 kg čistog azota za sledeći usev. Treba imati u vidu da se ove bakterije formiraju i počinju da obavljaju funkciju tek nakon četri nedelje po nicanju biljke, a do tada joj je neophodan azot za početni porast i razviće. To znači da soji predsetveno ili zajedno sa setvom treba dati odgovarajuću količinu azota kroz primenu azotnih đubriva. Po pravilu, soju ne treba prihranjivati tokom vegetacije, jer bi u tom slučaju došlo do smanjenja ili potpunog prekida aktivnosti kvržičnih bakterija.Izuzetak od ovoga se čini samo onda kada se na korenu soje ne razviju kvržice usled krajnje nepovoljnih uslova u proleće (suše, velikih količina padavina), kao i velike kiselosti zemljišta. Tada soju treba prihraniti tokom vegetacije u fazi 4-5 listova. Ovu operaciju treba sprovesti zajedno sa međurednim kultiviranjem. Fosfor i kalijum su neophodni pratioci azota kada je reč o pravilnoj ishrani soje. NPK đubriva se rasturaju u jesen pre osnovne obrade zemljišta. Đubrenje soje zavisi od nekoliko činioca: hemijske analize parcele na kojoj će biti zasnovan usev soje, đubrenja prethodne kulture, planiranog prinosa, ekonomskog efekta. Obzirom da se kod nas seju domaće sorte soje sa visokim proizvodnim potencijalom i preko 5 t po hektaru, za ostvarenje tih prinosa neophodno je uneti odgovarajuću količinu hraniva. Poljoprivredni proizvođači koji su prethodnih godina donosili uzorke sa svojih njiva u preporukama za đubrenje imaju i podatak vezan za količinu i kombinaciju NPK đubriva koju treba uneti u zemljište pre osnovne obrade na jesen i podatak o vrsti i količini azotnog đubriva koju treba primeniti predsetveno, kako bi usev soje imao dovoljnu količinu hranljivih materija tokom cele vegetacije.

Obrada zemljišta – U slučajevima kada su predusevi bile strnine, odmah po žetvi neophodno je izvesti plitko oranje, odnosno ljuštenje stništa (10-15 cm dubine), a početkom jeseni poorati zemljište na punu dubinu (30-35 cm). Ako su predusev bile okopavine, zemljište u jesen treba orati na punu dubinu. Tako uzorano zemljište, ostavljase u brazdama da izmrzne, a u proleće čim vremenske prilike dozvole zatvaraju se brazde kako bi se sprečilo isparavanje vlage iz zemljišta. Soja se ne sme sejati na prolećnom oranju, jer na takvom zemljištu, vodno-vazdušni, toplotni i drugi režimi, kao i struktura zemljišta, nisu povoljni za gajenje soje. Kvalitet predetvene pripreme zemljišta – Seme soje da bi klijalo mora da bude u veoma jakom kontaktu sa zemljišnim supstratom (mrvičasta struktura zemljišta), jer mora da primi preko 50 % vode. U suprotnom, praškasta struktura zemljišta često vodi stvaranju pokorice, dok grudvasta ne obezbeđuje zadovoljavajući kontakt sa semenom. Inokulacija semena bakterijama azotofiksatorima pred setvu – U našim zemljištima nema kvržičnih bakterija-azotofiksatora, koji žive u simbiozi sa sojom. Da bi se u našim uslovima ove bakterije nalazile na korenu i obavljale svoju korisnu funkciju, neophodno je da se seme soje pred setvu tretira Azotofiksinom (280 g Azotofiksina se razmuti u 0,5 l vode i dobijena suspenzija se izmeša sa hektarskom normom semena).

Vreme setve – Preporuka je da se sa setvom soje krene kada se u periodu od 2-3 dana temperatura zemljišta stabilizije na oko 10 stepeni. To je vreme setve kukuruza, s tim što je soja u periodu klijanja-nicanja otpornija na niske temperature od kukuruza.Ako imamo sorte različite grupe zrenja, treba prvo početi sa setvom sorata duže vegetacije i nastaviti sa setvom sorata kraće vegetacije. Način setve i količina semena – Kod nas se soja seje različitim sejalicama. Najbolji raspored semena u redu i između redova, kao i najudnačeniju dubinu setve postižu pneumatske sejalice. Setvu soje treba obaviti sa međurednim rastojanjem od 50 cm i na dubini od 3-5 cm.U ranim rokovima setve ići pliće, a u kasnijoj setvi na lakšim zemljištima ići dublje. Rastojanje između biljaka u redu određuje broj biljaka koji za kasne sorte iznosi 400.000 biljaka po hektaru, za srednje rane sorte 450-500.000 biljaka po hektaru, a za rane sorte 550-600.000 biljaka po hektaru. Orijentaciona količina semena za setvu soje se kreće od 90-110 kg po hektaru. Sortiment – Kasne i srednje rane sorte su po pravilu rodnije od ranih sorata. Seju se tokom aprila i početkom maja meseca, dok se rane sorte mogu sejati i tokom celog maja, a i postrno po završenoj žetvi ječma, pšenice i dr. Na tržištu se mogu naći mnogobrojne sorte soje domaće proizvodnje.

Nega useva – Međuredna kultivacija je važna mera nege u proizvodnji soje. Obavlja se po uspostavljanju redova, odnosno, nakon nicanja soje. Može se obaviti u nekoliko navrata, s tim što se prvo međuredno kultiviranje izvodi u prvom trolisku soje i obavlja na većoj dubini od 8-10 cm, a svako sledeće nakon dve nedelje i nešto pliće. Međuredno kultiviranje ima za cilj da razbije pokoricu koja se često stvara i na dobro pripremljenim zemljištima usled jakih prolećnih pljuskovitih kiša, da suzbije korove, održi zemljište u rastresitom stanju, stimuliše rad bakterija azotofiksatora, jer se na taj način provetrava zemljište, obezbeđuje kiseonik, a samim tim i povećava aktivnost bakterija azotofiksatora.