Tepari pasulj

Променљивост климе захтева различите агрономске стратегије и избор усева. Традиционални усеви отпорни на сушу, као што је сирак и сунцокрет, често се бирају када се предвиђа сушна година. Међутим, постоје и алтернативни усеви, као што је тепари пасуљ (Phaseolus acutifolius), који би могли помоћи у повећању разноликости усева који се могу узгајати у промењеним климатским условима. Гајење ове врсте пасуља датира од 500 година пре нове ере, а назив тепари је на локалном изумрлом индијанском дијалекту било име за ситан пасуљ. Пореклом је из пустињских и полупустињских предела Аризоне и северозападног Мексика. Као и код обичног пасуља, стабло може да буде ниско или високо и да расте уз ослонац. Зрно је много ситније него код обичног пасуља и може да има различите боје. Зрно дозрева у периоду између 54 и 80 дана од клијања биљке, зависно од сорте. Њихово корење расте дубоко, омогућавајући биљци приступ води недоступној за друге усеве са плитким кореном, а полен у цветовима тепари пасуља је одржив на температурама изнад 40 ºЦ. Листови прате сунце и нагињу се паралелно са сунчевим зрацима да би снизили температуру површине биљке. Врста је јако отпорна на сушу и са успехом се гаји на подручјима са мање од 400 мм падавина на годишњем нивоу. Данас се комерцијално гаји у полупустињским подручјима, почев од Аризоне, преко Мексика, на југ све до Костарике. Узгаја се због свог јестивог семена. Тепари пасуљ је једна од најотпорнијих легуминоза на сушне услове, али ипак захтева довољно влаге у фази клијања. Јако је отпоран на болести, изузев у условима високе влажности. У прошлости је представљао једну од главних намирница америчког аутохтоног становништва, и обично се гајио у повремено плавним речним коритима (криковима) заједно са кукурузом и тиквом. Ове три биљке заједно се називају „три сестре”, јер садрже готово све најважније нутритијенте неопходне у исхрани. Гајен је на различите начине, најчешће после ретке кише у пустињи или након што су опале поплавне воде дуж реке или краткотрајног потока. Забележено је да је једна фармерска породица искористила прву велику кишу у последњих шест година, посејала семе у влажну земљу и имала успешну жетву усева два месеца касније без каснијих падавина. Тепари пасуљ је веома отпоран на топлотни стрес, тако да може да се производи у условима где температуре достижу 48 °Ц. Геномске студије процењују да се Phaseolus acutifolius одвојио од сестринске врсте Phaseolus vulgaris пре 2,1 милион година. Као део ове дивергенције, врста је дуплирала гене који су подржавали отпорност на абиотички стрес у аридним зонама. То су везани гени који кодирају протеине који везују хитин, регулишу активност киназе и процес синтезе макромолекула ћелијског зида и метаболизам амино шећера. Тепари пасуљ користи ове амино шећере као заштитни механизам од топлотног стреса, спречавајући протеине у телу биљке да започну процес денатурације, који код неотпорних биљака почиње на температури 37-40 °Ц. Када је биљка тепари пасуља изложена високим температурама изнад 37°Ц, њене ћелије, које су у циклусу ћелијске деобе, заустављају процес деобе, како би биљка избегла развој организма и тако сачувала енергију. Такође је откривено да има гене за синтезу шећера трехалозе, који је у високим концентрацијама такође способан да заштити ћелијске мембране и протеине од процеса денатурације. Постижу се приноси од 200-950 кг/ха. Приноси могу да буду и знатно виши уз добру агротехнику, код неких сората и до 2 т/ха. У огледима у екстремним условима, када обичан пасуљ није дао никакав принос, тепари пасуљ је дао преко 300 кг/ха сувог зрна. Агротехника је врло слична као за обичан пасуљ, осим што је сетва плића због ситнијег семена – на 2-3 цм дубине, као и редуковано заливање. Селекционери покушавају путем интерспециес хибридизације и повратног укрштања да пребаце гене за толерантност на сушу и високе температуре у обичан пасуљ.

Драгомир Радић, ПССС Смедерево