Mali kupusar (Pieris rapae L.)

Купусари јаче насељавају поља која нису директно изложена ветровима. На већим парцелама се налазе у ивичним појасевима. Претходних година је велики купусар био бројнији, али последњих 20-30 година и у појединим рејонима више је заступљен мали купусар. У односу на великог купусара, мали купусар има више жућкаста крила и у распону су свега 3-4 cm.  Јаја малог купусара су сивозелена у облику боце са уздужним и попречним ребрастим удубљењима, положена појединачно на доњој страни лишћа. Гусенице су дуге до 30 mm, зелене мат боје са жућкастом пругом дуж леђа. По читавом телу обрасле су густим, финим, кратким маљама, тако да изгледају као су прекривене плишом. Купус често напада и репичин купусар (Pieris napi L.), кога је врло тешко разликовати од малог купусара, сем по црно обојеној нерватури крила. Обе врсте имају 2-3 генерације годишње, а презиме у стадијуму лутке. Гусенице се пиле из појединачно положених јаја, хране се појединачно па су и штете од њих мање приметне. Међутим, њихове гусенице не изгризају само лишће већ се убушују и у главице купуса, причињавајући тако још веће штете. Главице бивају загађене изметом гусеница и из тог разлога посебно у влажнијим условима, долази до јачег насељавања гљива и бактерија и подложније су трулењу. Купусари су добри летачи склони миграцијама. Они могу прелети у великим јатима и до 4 km дневно. Уз помоћ ветра регистрована су растојања чак и до 200 km. Тихо и сунчано време погодује развоју и размножавању ових штеточина. Насупрот томе, за време хладних, ветровитих и кишних дана, број положених јаја се смањује и велики број лептира угињава.

У окућницама и у органској производњи препоручује се садња парадајза, жалфије, мајчине душице, нане и рузмарина између редова купуса ,у циљу сузбијања, јер те биљке спречавају купусаре да положе јаја на листове купуса, пошто делују одбијајуће (репелентно). Појава лептира се може  регистровати на воденим клопкама на које масовно лете. У мањим баштама могу се и ручно сакупљати и уништавати јајна легла и гусенице. Треба омогућити размножавање природних непријатеља технологијом њиховог очувања и сетвом еко-коридора (биљака које цветовима привлаче природне непријатеље), а биолошко сузбијање је могуће извршити испуштањем осице T. evanescens. Код гајења средње касних и касних хибрида купусњача, обично се мора вршити хемијска заштита. Потреба и време прскања одлучује се на основу редовног осматрања и прегледа биљака. У интересу заштите природних непријатеља, по могућности користити селективне препарате, биоинсектициде на бази бактерије B. Thuringiensis subspec. kurstaki или инхибиторе синтезе хитина.

Хемијско сузбијање треба изводити ако се утврди просечно једна гусеница по биљци, док су још сасвим мале, а свакако пре убушивања у главице, а третирање обавезно треба изводити уз додатак оквашивача, а у Републици Србији у циљу сузбијања поменуте штеточине регистроване су следеће активне материје: cipermetrin, cijanotraniprol-cyazapir, hlorantraniliprol, hlorantraniliprol+lambda-cihalotrin, spinetoram, emamektin-benzoat и др. Приликом примене средстава за заштиту биља обратити пажњу на максималан број тестирања као и на каренцу примењених производа.

Александар Здравковић, маст. инж. пољ., саветодавац заштите биља, ПССС К. Митровица.