Huminske kiseline – prva pomoć u oporavku zemljišta

Naglo intenziviranje poljoprivredne proizvodnje, naročito poslednjih nekoliko decenija dovelo je do značajne degradacije zemljišta. Intenzivna i često bespotrebna brada zemljišta, prekomerna primena mineralnih đubriva i pesticida poremetili  su prirodno funkcionisanje ekosistema koje za posledicu ima smanjenu biološku aktivnost zemljišta, ispiranje mineralnih materija u dublje slojeve i vodotokove, eroziju i zakišeljavanje zemljišta, a prvi merljivi znak je smanjenje sadržaja humusa. Skorija istraživanja pokazuju da je sadržaj humusa u zemljištu sa nekadašnjeg svetskog proseka od 5%, pao na zabrinjavajućih 1,5%. I zemljišta u centralnoj Srbiji nisu mnogo iznad pomenutog proseka i sve je manje obradivih površina koja se mogu pohvaliti sadržajem humusa od 3% koji se smatra željenim minimumom kada se govori o uspešnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Humus je neživa, organska materija nastala u procesu razlaganja biljnih i životinjskih ostataka dejstvom mikroorganizama, po hemijskom sastavu polimer u čijem sastavu se nalaze bioaktivne supstance humati, huminske i fulvo kiseline. Humus u zemljištu deluje kao „lepak“ gradeći sa česticama  gline strukturne agregate, pa su zemljišta sa većim procentom humusa rastresitija, vazdušastija, poroznija i lakša za obradu. U zemljištima bogatim humusom koren biljaka se brže i lakše razvija, mikrosvet buja i čini zemljište plodnijim.  Redovnom primenom stajskog đubriva u zemljište se unosi organski materijal od koga u povoljnim uslovima i nesmetanim radom mikroorganizama nastaje stabilan humus, međutim usled enormnog smanjenja stočnog fonda ova veoma dobra poljoprivredna praksa sada je postala prava retkost. Iz ovih razloga su mnoge kuće koje se bave proizvodnjom biljnih hraniva u svoj portfolio uvrstile preparate organskog porekla koje u sebi sadrže značajne količine huminskih kiselina kao jednu od najvažnijih komponenti prirodnog humusa. Huminske kiseline nisu hrana za biljke ali zbog svoje specifične strukture imaju osobinu da vezuju za sebe mineralne materije, čuvaju ih od ispiranja i čine lako dostupnim za ishranu biljaka.  Huminske kiseline umanjuju štetno dejstvo prekomerne primene mineralnih đubriva na mlade korenove biljaka i korisne mikroorganizme u zemljištu.  One  su hrana za mikroorganizme koji svojim radom razlažu teško rastvorljiva jedinjenja oslobađajući pri tom za biljke neophodna mineralna hraniva.  Najznačajniji komercijalni izvor huminskih kiselina je ruda leonardit sa površinskih kopova lignita, smeđeg uglja koji i sam može sadržati značajnu količinu huminskih kiselina. Kao gotovi proizvodi huminske kiseline se na tržištu namenjenom poljoprivrednoj proizvodnji mogu naći samostalno ili u kombinaciji sa drugim aktivnim komponentama kao što su aminokiseline ili mineralne materije, manje su koncentrovane i najčešće u tečnom stanju, a u skorije vreme su sve prisutnije i koncentrovane praškaste forme sa ukupnim sadržajem huminskih i fulvo kiselina od preko 80%. Ovakve koncentrovane forme su idealna rešenja za slabo humusna, iscrpljena i osiromašena zemljišta, zemljišta lošije strukture i slabe mikrobiološke aktivnosti. Mogu se primenjivati kako rasipanjem po celoj površini zemljišta tako i primenom preko sistema za navodnjavanje pri čemu naročitu pažnju treba obratiti na pravilnu pripremu radnog rastvora, odnosno potrebno je praškasto sredstvo lagano sipati u toplu vodu uz konstantno intezivno mešanje da ne bi došlo do zgrudvavanja i mogućeg začepljenja elemenata zalivnog sistema. Kao i pri upotrebi drugih preparata i đubriva uvek treba postupati u skladu sa uputstvima proizvođača konkretnog proizvoda i pratiti preporuke i ograničenja.  Primenu huminskih kiselina treba shvatiti kao prvu pomoć u usporavanju dalje degradacije zemljišta. Pravi iskorak napred u očuvanju i oporavku zemljišta trebao bi ići u smeru promene loših navika i izbegavanju ustaljenih praksi pobrojanih na početku ovog teksta.