Prihranjivanje se zasniva na sledećem: a) potreba biljaka za intenzivnijom ishranom pojedinim hranljivim elementima; b) izbegavanju štetnog dejstva azota u velikim koncetracijama; c) u sprečavanju ispiranja azota. Suvišak azota u zemljišnom rastvor moţe delovati štetno u ranim fazama rasta i razvića, izazivajući neravnomeran razvoj pojedinih organa pšenice u smilsu jačeg razvoja nadzemnog dela pšenice u odnosu na koren.
O prihranjivanju postoje veoma raznolika gledišta, jer su različite prilike i sortni sastavi. Gledišta se razilaze u pogledu vremena i broja prihranjivanja. U Italiji smatraju da treba prihranjivati iskljuĉivo azotom i to u toku zime do pčetka proleća (italijanska metoda). Po francuskoj metodi, treba prihranjivati samo azotom u određenim fenološkim fazama – bokorenju, vlatanju i klasanju, a po austrijskoj varijanti francuske metode pored azota treba dodavat fosfor u vlatanju, a kalijum u klasanju. Po ruskoj metodi, treba prihranjivati sa sva tri hranjiva elementa (NPK) po fazama razvića i etapama organogeneze i to onim elementima koji su neophodni za određenu fazu razvoja.
U našim agroekološkim uslovima prihranjivanje treba obaviti odmah pri izlasku iz zime (jugoslovenska metoda), što je biološki opravdano, zatim u početku vlatanja, a ponekad je potrebno vršiti i korekciono prihranjivanje. Pri prihranjivanju primenom traktora, odnosno rasipača treba nastojati da se odabere vreme kada su štete najmanje i koristiti sistem stalnih tragova. Na većim površinama, prihranjivanje se obavlja avionom i ređe helikopterom.
Janjić Marija
Janjić Marija