SRPSKE AUTOHTONE SORTE ŠLJIVE

Stare, autohtone sorte šljive u proteklim vekovima naše istorije imale su veliki privredni značaj. Bilo je tu genotipova najraznovrsnijih imena, oblika, boja, ukusa i mirisa. Mnogi od njih su odavno počeli da nestaju, a ima i onih koje su potpuno nestali.
Poslednjih decenija ovaj sortiment ponovo je počeo da privlači pažnju proizvođača, delom i kao deo naše istorije, običaja i tradicije. To su sorte koje svedoče da je i na našem prostoru bilo proizvodnje šljive gotovo u organskom oblikuu, sa smanjenom upotrebom pesticida i đubriva, uprkos alternativnoj rodnosti koja ih odlikuje.
Nazivi starih sorti su skrojeni ili prema vremenu sazrevanja plodova, po lokalitetima gde su bile rasprostranjene, ali i prema osobinama ploda. Prema nameni plodova, ove sorte su svrstane u rakijske, mada se plodovi mogu koristiti za jelo i za druge vidove prerade. Za mnoge od njih se ne zna kada i pod kojim okolnostima su dospele na naše prostore, ali i danas neke od njih predstavljaju vrhunsku sirovinu za preradu. Pođimo redom.
Crvena ranka (Darosavka, Šumadinka, Crnjevača, Ranošljiva, Šarošljiva) je najznačajnija i najrasprostranjenija stara domaća rakijska sorta šljive u Srbiji, dok se u Rumuniji i Moldaviji gaji pod imenom Rosior varatic. U zavisnosti od lokaliteta, plodovi joj sazrevaju krajem jula do prve polovine avgusta meseca, sitni su (17 g). Srednje je bujnosti sa široko piramidalnom krunom i krtim granama koje se lako lome. Crvena ranka, međutim, ima dobru regenerativnu sposobnost pa brzo obnavlja oštećenu krunu. Adaptibilna je na različite tipove zemljišta. Crvena ranka ima sterilan polen pa su joj za ostvarivanje prinosa potrebne sorte oprašivači. S obzirom da cveta srednje rano, (nekoliko dana pre Požegače) kao oprašivači mogu poslužiti ostale rakijske sorte šljive (Metlaš, Trnovača, Crnošljiva, Crveni piskavac), zatim sorte Čačanska rodna i Stenlej (kojima se period cvetanja podudara sa Crvenom rankom), ali ne i Požegača koja se praktično nije pokazala kao dobar oprašivač u zasadima ove sorte. Stoga je za oprašivanje i oplodnju cvetova Crvene ranke izuzetno bitno obezbediti dovoljno polena od više različitih sorti-oprašivača koje su kompatibilne s njom i istovremeno tolerantne na virus šarke šljive (PPV), kao i da vremenski uslovi tokom cvetanja ove sorte budu povoljni za let pčela i oplodnju. Crvena ranka je kao i ostale autohtone rakijske srpske sorte šljive, vrlo sklona alternativnoj rodnosti, jer je jedna od najrodnijih rakijskih sorti ukoliko se napravi dobra sortna kompozicija za nju. Nakon sezona kada prerodi iscrpljena stabla su osetljivija prema mrazevima od Požegače. Crvena ranka se lako razmnožava izdancima i najkvalitetniji rod postiže upravo kada su stabla podignuta iz izdanaka, na sopstvenom korenu. Prethodno je potrebno utvrditi da li su biljke zaražene sa virusom šarke šljive (PPV) na koju je ova sorta tolerantna, za razliku od Požegače ili Čačanske rodne. Izdanak crvene ranke nekada se u većem obimu koristio kao jedna od najboljih vegetativnih podloga za sorte kajsije u Grockoj, ali i kao podloga za dr. sorte evropske šljive. Danas je on, međutim, napušten kao podloga zbog prisustva virusa šarke šljive u prirodnoj populaciji ove autohtone sorte, koji se kalemljenjem lako prenosi na plemku. Plod crvene ranke je glođuša, sitan je (14-20 g), plavocrvene boje i sa obilnim pepeljkom. Meso je sočno i prijatnog ukusa, pa se može koristiti i za jelo i za preradu (pekmez, rakija) s obzirom na povoljan randman ploda (veći od 90 %). Plodovi Crvene ranke bez koštice daju rakiju boljeg kvaliteta u odnosu na ostale standardne sorte šljiva (Stenli, Čačanska rodna i lepotica, Valjevka) zahvaljujući većem sadržaju ukupnih šećera i kiselina, dok je po količini dobijenog destilata takođe među vodećim sortama. Zato rakiju od crvene ranke renomirani domaći proizvođači ovog žestokog alkoholnog pića najčešće koriste za kupažu sa rakijom od požegače.
Metlaš (Dragačevka, Okruglica, Šećerlija, Ranka) je domaća sorta šljive koja je najzastupljenija u okolini Čačka, posebno u Dragačevu. Razvija bujno drvo i piramidalnu krošnju krtih grana obraslih kopljastim izraštajima, koja podseća na metlu, po čemu je dobila ime. Bolje podnosi teža zemljišta od Crvene ranke i lako se razmnožava izdancima. Sazreva deset do dvanaest dana posle Crvene ranke. Plod je sitan (12 g), glođuša je i ima crvenoplave, čvrste, sočne i slatke plodove, dok je meso bledo žuto, meko i menoslatko, i prožeto žilicama. Plodovi ne dozrevaju u isto vreme, pa ih je potrebno brati u nekoliko navrata, početkom avgusta meseca. Sirovina je lošija od Crvene ranke za rakiju, ali je solidnog kvaliteta. Samooplodna je i vrlo rodna sorta gotovo istovremenog cvetanja kao i Crvena ranka, pa se preporučuje kao njen oprašivač.
Petrovača je star autohtona sorta koja sazreva sredinom jula, oko Petrovdana, po čemu je i dobila ime. Ovo je bujna i veoma rodna, samooplodna sorta. Prepoznaje se po okruglasto izduženim, tamnoplavim plodovima prekrivenim pepeljkom. Meso je zelenkastožuto, polučvrsto, sočno i slatko. Daje rakiju osrednjeg kvaliteta.
Belošljiva predstavlja skup biotipova i varijeteta poreklom od domaće šljive koji se međusobno razlikuju po nizu osobina, a posebno po krupnoći i boji plodova. U zavisnosti od toga, sazreva od kraja jula do kraja avgusta. Neki tipovi belošljive imaju sitnije, a neki krupnije plodove (10-20 g) koji su povezani sa manjom rodnošću. Кod većine tipova oni su okruglasti, zelenkastožuti ili žuti, prekrivenim pepeljkom. Čvrsto, sočno, slatkonakiselo, zelenkastožuto meso je najčešće sraslo s košticom (glođuša), ali ima i cepača.
Crnošljiva se najčešće sreće u okolini Čačka. Poznata je i kao drenovka ili trnošljiva. Razvija bujno drvo koje kasnije počinje da rađa, a kada prorodi, rađa redovno i obilno, pošto je samooplodna. Berba se odvija krajem avgusta meseca. Ova sorta se odlikuje tamnoplavim, skoro crnim plodovima, po čemu je i dobila ime. Meso je zelenkasto, slatkonakiselo i suvo i ne odvaja se od koštice (glođuša). Daje rakiju osrednjeg kvaliteta (lošiju od Metlaša).
Cerovački piskavac je najviše raširen u okolini Užica, Požege i Arilja. Poznat je i pod nazivom trnovača. Razvija bujno stablo, rodno, čvrstih i elastičnih grana, koje se ne lome pod teretom roda. Samooplodna je sorta. Sazreva početkom septembra. Plodovi su sitni, sličnog oblika kao kod metlaša. Tamnoljubičaste su boje pokožice, sa mesom koje je u fiziološkoj zrelosti oporog ukusa, a u punoj slatkonakiselo. U pogledu kvaliteta sirovine za rakiju, mišljenja su podeljena: po jednima daje lošiju džibru, ali ima i onih koji smatraju suprotno.
Fruškogorska bela je prisutna uglavnom na padinama Fruške gore. Razvija stablo umerene bujnosti i velike rodnosti. Pripada grupi samooplodnih sorti. Sazreva sredinom avgusta. Plodovi su srednje krupni, jajastog oblika, ćilibarne boje, s crvenilom na sunčanoj strani. Meso je zlatnožuto, čvrsto, sočno i slatko, uglavnom sraslo s košticom.
Ilinjača je najviše zastupljena u Pomoravlju. Razvija veoma bujno drvo i živi između 50 i 60 godina. Samooplodna je sorta koja se bere početkom avgusta. Plodovi su krupni, izduženo okrugli sa izraženom brazdom. Crvene su boje s ljubičastom nijansom. Žuto zelenkasto meso je sočno, čvrsto, kiselo-slatkog ukusa.
Čokešinka se sporadično se može videti u okolini Čačka. Ima umereno bujno do bujno drvo osrednje rodnosti. Sazreva u drugoj polovini avgusta. Ova sorta razvija tamnoplave plodove prekrivene obilnom voštanom prevlakom. Žutozeleno meso je osrednje sočno i slatko kiselkasto. Cepača je i koristi se za jelo i preradu u rakiju.
Saradžet je omiljena sorta u Ponišavlju. Formira bujno, dugovečno i rodno drvo, otporno na bolesti i štetočine. Sazreva krajem jula. Pripada grupi sorti sitnog ploda (10 g), koji ima izduženi oblika sa specifičnom duboko izraženom brazdom. Pokožica je ružičaste boje a meso je žute boje i lako se odvaja od koštice (cepača). Spada u stone sorte i daje dobru rakiju.