Berba, transport i čuvanje plodova trešanja

Плодови трешње не дозревају после бербе као неко друго воће (јабука, крушка), чиме они спадају у неклимактерично воће чију бербу ваља обавити када су близу пуне зрелости. Данас се у производњи у трешњицима упражњава читав низ препарата за конфекционирање изгледа и квалитета плодова, углавном у виду превентивне примене фолијарних ђубрива у 2. делу зрења плодова (нпр. ђубрива на бази калцијума за чврстину и спречавање пуцања покожице, са већим садржајем калијума-за бољу обојеност и квалитет и за дуготрајније чување, ђубрива на бази аминокиселина које дају еластичност и сјај покожици, тј. азотна ђубрива која одлажу зрење плодовима), чиме се директно утиче на почетак, ток и квалитет бербе.
Произвођачи често намерно журе са бербом, нарочито код раних сорти пошто је трешња међу првим сезонским воћем. Последице раније изведене бербе су да се добија мања количина плодова који су лошијег квалитета јер никада не добију свој карактеристични укус, мањи је садржај шећера, присутно је одсуство карактеристичне ароме и привлачне, сјајне боје покожице, а раније убрани плодови се и брже смежуравају. Управо због тога, сорте каснијег времена зрења никако не треба брати пре оптималне (конзумне) зрелости која подразумева присуство свих органолептичких особина сорте (привлачан изгед, крупноћа плодова и сортно специфична нијанса боје покожице).
Одређивање момента бербе заснива се на визуелном уочавању промене боје покожице и достизањем одређеног (сортно типичног) степена сласти самих плодова. Боја покожице је поузданији знак зрелости и њој треба дати предност приликом одређивања степена зрелости плодова, пошто је сласт тј. количина суве материје у соку подложна извесном колебању услед временских прилика, локације засада, висине приноса и величине плода. У развијеним земљама за извођење бербе у употреби су тзв. таблице боја за сваку од сорти у производњи.
Плодови трешања са тамном бојом покожице (Бурлат, Кармен, Гермерсдорфска) прелазе из светлоцрвене у тамноцрвену (махогони) боју при зрењу, а у потпуној зрелости-у потпуно црну боју. При томе се оваква обојеност испољава на свим плодовима, без обзира на њихов положај у круни (осветљени на периферији или засењени у унутрашљости круне). Код ове групе сорти трешања препорука је да се с бербом отпочне када боја достигне нијансу светлог махагонија. Код сорти са шареном бојом покожице (Наполеонова, Император Френсис, Вега) само је осунчана страна плода јаче обојена. Стога се код њих, као и код сорти са жутим плодом као знак зрелости узима основна боја покожице, која при зрењу плода прелази из зеленкасте у жуту, а при пуној зрелости-у златножуту.
Помолошке студије везане за квалитет плодова трешње у околини Београда показале су велика варирања у погледу садржаја растворљиве суве материје и шећера, како у погледу сортимента, тако и у погледу различитог времена зрења плодова гајених сорти. С обзиром да је распон зрења плодова трешње у Србији развучен на око 6 недеља, генерално се може закључити да раније сорте накупљају нешто мање шећера у плодовима од позних сорти. Од овог правила постоје одступања. Примера ради, најприсутнија рана сорта трешње, Бурлатова, спада у ред раних сорти које се одликују неуобичајено квалитетним плодом (накупљају више шећера и има избалансиранији однос укупних шећера и киселина што их чини укуснијим у односу на плодове сорти сличног времена зрења) који није склон пуцању покожице, па је ово и најплаћенија роба на тржишту свеже стоне трешње у Гроцкој. Различит је утицај простих шећера, како у погледу њихове вредности индекса сласти или тзв. јачине примарног укуса (фруктоза-1,7; глукоза-0,8; сахароза-1,0), тако и у њиховом промету у метаболизму па и технологији прераде и конзервисања плодова трешње (глукоза-грожђани шећер се у великим количинама образује у биљним ткивима путем фотосинтезе и најраширенији је облик шећера у природи; фруктоза-воћни шећер је мање заступљена у природи и ферментацијом даје етил-алкохол).
Берба трешања захтева савестан рад и пуну концентарцију берача, па не чуди зашто ова технолошка операција обухвата чак 60 % годишњих трошкова у трешњицима екстензивног типа, који још увек доминирају у Гроцкој. Стога пажња мора да се усредсреди с једне стране на уједначеност плодова (по зрелости, изгледу, без присуства трулих и штећених плодова), а с друге стране на неоштећивање мајских китица које су и биће главни носиоци рода на стаблима трешње у засадима екстензивног типа. Ово је врло значајно, јер су плодови збијени на узаном простору мајских букетића, на чијем је врху смештен кратки младар који продужује мајску китицу за сл. годину и кога у берби треба сачувати неоштећеним. Неискусни берачи често берући више плодова одједном оштете ове младаре, што отежава даљу бербу плодова са китице и уништава родно дрво за доношење рода следеће године.
Плодови трешње за стону употребу беру се обавезно са петељком која мора бити неоштећена и изразито зелене боје. Оштећена петељка брзо потамни и визуелно се лако уочава, па је као таква неусловна појава у гајбици. Исто важи и за плодове трешње који су осетљива роба, па се с њима мора пажљиво манипулисати приликом смештања у амбалажу како би се избегле механичке повреде и убоји.
Због свега наведеног, учинак радника у берби стоне трешње је мали и креће се у опсегу 40-60 кг/дневно, што представља најмањи учинак у берби плодова континенталног воћа гајеног на нашим просторима. Ово је нарочито изражено код високих стабала, где има пуно губитка времена берача у празним ходовима (пренос и преношење мердевина, пењање и спуштање са њих до амбалаже, итд.), па је један од императива у данашњем трешњарству како добити трешњике са круном на дохват руке, у којима се примењује пуна агро- и помотехника, и у којима се гаје родне, крупноплодне сорте са дугом петељком која се лако откида са родних гранчица.
Радмила Копривица мастер инжењер воћарстава и виноградарства