KALEMLJENJE VOĆAKA

Калемљење се примењује од давнина.
Калемљење је најраширенији начин производње воћних садница. Малобројне су
воћне врсте код којих се саднице производе на неки други начин. Резницама се производе
рибизла, огрозд и сл., изданцима првенствено малина, затим леска, неке сорте вишње, шљиве и
сл., живићима се размножава јагода. Остали начини вегетативног размножавања користе се
првенствено за размножавање подлога.
Калемљење је погодан начин за масовно размножавање воћака путем којег се
верно преносе особине матичне биљке на потомство. Захваљујући калемљењу, лако је
могуће масовно умножити корисне промене на појединим сортама (мутације).
У основи, калемљење је трансплатација којом се спајају подлога – хипобиот и
племка – епибиот. Спајањем подлоге и племке настаје калем – дибиос или симбиот. Спајање
подлоге и племке у оквиру исте воћне врсте назива се хомеопластична трансплатација, на
пример – сорта крушке на дивљу крушку. Хетеропластична трансплатација подразумева
спајање подлоге и племке различитих воћних врста, на пример – сорта крушке на подлогу
дуње.
Основни циљ самог поступка калемљења је да дође до срастања подлоге и
племке. Место срастања зове се спојно место. На спојном месту се формира трауматично
ткиво – калус, који настаје деобом живих ћелија на пресецима подлоге и калем-гранчице,
углавном ћелијама камбијума. Услов да се формира калус је да се камбијум подлоге и
племке додирују, належу један на други. Уколико је додирна површина већа и
непосреднија, утолико је срашћивање брже и боље. Због настале повреде услед пресека,
долази до већег притицања органских материја у озлеђена места како би рана зацелила.
Повређена ткива луче и фитохормоне рана. Присуство кисеоника и фитохормоналних материја
стимулишу деобу ћелија, како у површинском слоју пресека, тако и неколико слојева испод
пресека, што доводи до стварања примарног калуса. Количина трауматичног (калусног)
ткива на пресецима зависи од развијености подлоге, калем-гранчице и резервних материја
које се у њима налазе. Отуда је срастање при калемљењу много брже ако су подлога и
племка развијеније. Исто тако, срастање при калемљењу је брже и потпуније уколико је
ботаничка сродност партнера већа. Но, и овде има изузетака. Неке несродне воћке, као што
су мушмула и глог, крушка и дуња и др. успешно се калеме јер имају добар афинитет,
односно компатибилне су, односно подударне су подлога и племка.

Подударност подлоге и племке настаје када се образује калусно ткиво калема, а
затим његовим диференцирањем спроводна и механичка ткива која омогућавају добар
пријем калема. То омогућава нормалан раст калема. Не ствара се гука на спојном
месту и воћка се не ломи на спојном месту под теретом рода. Овако настале воћке
редовно и обилно рађају али се одликују и дуговечношћу.
Између подлоге и племке може да дође до неподударности, односно до
инкомпатибилности. То се дешава када се приликом калемљења на периферији спојног места
образује мали број одвојених група камбијалних ћелија, спроводних судова и ћелија плуте.
Последица неподударности је одсуство или низак пријем калемова.
Постоји потпуна и делимична неподударност између подлоге и племке.
Потпуна неподударност (инкомпатибилност) јавља се рано, односно приликом
калемљења не образује се калус и камбијум између подлоге и племке. То се дешава при
калемљењу јабуке на кајсију или брескву, као и код калемљења неких сорти крушака на
дуњу.
Делимична неподударност настаје када дође до делимичног срашћивања између
подлоге и племке. У том случају, подлога и племка не могу да изграде јединствен систем
спроводних и механичких ткива калема. Воћка се у почетку развија нормално, а обично у
седмој–осмој години живота долази до ломљења воћке под налетом ветра или теретом рода
на спојном месту.
Инкомпатибилност се отклања коришћењем посредника. Посредници су подлога или
сорта неке воћке који се умећу између подлоге и племке ради отклањања њихове
инкомпатибилности.
Формирање калусног ткива подлоге и племке није истовремено. Прво почиње
формирање калусног ткива на подлози с обзиром да она има више резервних хранљивих
материја. На подлози се створи већа количина калусног ткива. Убрзо потом почиње
формирање калусног ткива и на племки. Срастање калусног ткива одвија се у две фазе, прво
се образује примарни калус, а затим се његовим развојем формирају спроводни судови и
тиме успоставља веза између подлоге и племке. Спроводни судови су усправни, без
кривина уколико су подлога и племка исте дебљине. Уколико се разликују у дебљини тада су
спроводни судови искривљени, што доводи до задебљања на спојном месту и отежава пролаз
сокова кроз спојно место.
Поред што чвршћег и потпунијег приљубљивања пресека или развијености подлоге и
племке, на успех калемљења утичу још и време калемљења, брзина извођења калемљења
и чврстоћа споја подлоге и племке. Нарочити значај за успех калемљења имају активност и
размножавање ћелија меристема, која утиче да се кора лако одваја. То је случај код
пролећне и летње мезгре. Брже извођење калемљења умањује исушивање и оксидацију
пресека. Употреба везива и калем-воска код калемљења спречава исушивање и продирање
влаге. Калем-восак је неопходан код калемљења гранчицом због већих рана, док код
окулације није потребан.

Коришћена литература: Расадничарска производња Др С. Церовић,Др Б. Голошин,Др С. Бијелић
Дипл. инж. мср Б. Богдановић

Дип.инж.Горан Ђорђевић
ПССССмедерево