Mikotoksini – Zaštita bilja

Mikotoksin je termin koji vodi poreklo od grčke reči mykes – gljiva i latinske reči toxicum – otrov. Mikotoksini su sekundarni metaboliti gljiva koji imaju toksično dejstvo na ljude i životinje. Vrste gljiva koje sintetišu mikotoksine označavaju se kao toksigene gljive. U toku koloniozacije tkiva one luče mikotoksine kojima zagađuju plodove, zrna i prerađevine, pa ishrana ovakvim proizvodima predstavlja zdravstveni rizik za ljude i životinje. Mikotoksini zbog svoje stabilnosti ostaju prisutni u hrani i onda kada više nema gljive. Ishrana biljnim proizvodima kontaminiranim mikotoksinima može da izazove trovanje ljudi i životinja što se naziva mikotoksikoza, a proučavanjem mikotoksina bavi se mikotoksikologija.
Najznačajnije vrste toksigenih gljiva pripadaju rodovima Aspergillus, Fusarium, Penicillium i Alternaria. Ove vrste koje obično naseljavaju zemljište, pod određenim uslovima mogu da zaraze biljke u polju, plodove i zrno posle berbe, odnosno žetve, u toku transporta i čuvanja. U toku kolonizacije biljnog tkiva, toksigene gljive ovih rodova deluju pektolitičkim enzimima i izazivaju razlaganje zaraženog tkiva, pa je najčešći simptom koji uočavamo trulež. U povoljnim uslovima sintetišu mikotoksine, izlučuju ih u prehrambene proizvode kao što je kukuruz, pšenica, kikiriki, badem, jabuke i kruške pretvarajući ih u otrov. Gljiva Claviceps purpurea koja je takođe toksigena gljiva, ne luči toksine u plodove ili zaraženo zrno već umesto zrna formira sklerocije koje su toksične. Sklerocije su često slične veličine kao zrno, tako da mlevenjem zrna i sklerocija, mikotoksini dospevaju u brašno i hranu. Zbog toga se njeni toksini mogu smatrati mikotoksinima u širem smislu.
Najznačajnije vrste mikotoksina su aflatoksini, ohratoksini, citrinin, alkaloidi glavnice, patulin, fuzariotoksini i alternarijski toksini..
Mikotoksini ispoljavaju toksičnost u veoma niskim koncentracijama pa je za njihovo otkrivanje neophodno koristiti osetljive i pouzdane metode.
Dragana Urošević, dipl.inž.zaštite bilja