Najzastupljeniji ratarski usevi u proizvodnji biomase- Milica Popadić

Najzastupljeniji ratarski usevi u proizvodnji biomase
Većina biljaka koje su definisane kao energetski usevi koriste se u ishrani ljudi i domaćih životinja i za sada njihovo gajenje i korišćenje za proizvodnju bioenergije ne ugrožava ukupnu proizvodnju hrane. Da bi se obezbedila sigurnost u snabdevanju neophodnim energentima kako u svetu, tako i kod nas, istraživanja se usmeravaju na iznalaženje najracionalnijih načina korišćenja obnovljivih izvora energije. Sam naziv obnovljivi (trajni) izvori energije ukazuje na činjenicu da se energija proizvodi u srazmeri sa brzinom obnavljanja u prirodi i zato se sve više koriste poslednjih godina.
Izdvajaju se tri generacije bio-goriva. Prvu generaciju čine bio-goriva dobijena konvencionalnom preradom ugljenih hidrata i biljnih ulja iz zrna ratarskih i životinjskih masnoća u bio-etanol i bio-dizel. Druga generacija se dobija iz žetvenih ostataka i ostataka pri preradi drveta, voća i drugih njivskih biljaka posle industrijske prerade i na taj način se dobijaju bio-gas, bio-metanol, bio-etanol, bio-dizel, kao i čvrsta bio-goriva. Treću generaciju čine biogoriva dobijena od algi. U našim uslovima najznačajniju ulogu u proizvodnji bio-goriva mogu imati energetski usevi koji se mogu gajiti kako na velikim tako i na malim površinama, kao i na zemljištima manje podesnim za druge oblike biljne proizvodnje. Kada su ratarske biljne vrste u pitanju u proizvodnji bioenergije važno mesto zauzimaju žetveni ostaci. Posle berbe glavnog proizvoda, pre svega zrna, na njivama ostaju velike količine žetvenih ostataka, koje kod nekih vrsta čine i više od 50% ukupnog prinosa biomase (suncokret, kukuruz, uljana repica, soja). Kao izvorima bioenergije prednost treba dati žetvenim ostacima koji sadrže više celuloze i ulja (slama soje).
Vegetativni ostaci koji ostaju nakon žetve kukuruza smatraju se najrasprostranjenijim i najperspektivnijim izvorom ligno-celulozne biomase koja se upotrebljava za proizvodnju bio-etanola. Veća energetska dobit od kukuruza selekcijama se može postići povećanjem produkcije biomase kukuruza, povećanjem tolerantnosti biljaka na veću gustinu useva, povećanjem bočnog grananja, povećanjem kvaliteta zrna i strukture ćelija u zelenim tkivima, većom otpornošću na bolesti, štetočine i stresove a pre svega na sušu.
Pored kukuruza i soja ima značajno mesto u proizvodnji biomase. Da bi se dobila veća energetska dobit od soje oplemenjivanjem se ide u pravcu proizvodnje veće biomase da bi se dobilo što više žetvenih ostataka. Pored toga važno je i povećanje prinosa ulja po hektaru i stvaranje sorti koje bi više odgovarale industrijskoj preradi za proizvodnju tehničkih ulja. Na taj način se ne bi smanjivale površine u proizvodnji soje za ishranu ljudi i životinja. Prednost soje je i u tome što usvaja atmosferski azot i ne zahteva dodatna đubrenja azotom za razliku od kukuruza.
Proizvodnja bio-gasa, bio-etanola, bio-dizela, bio-briketa i bio-peleta iz biljnih sirovina može se odvijati ne samo u velikim industrijskim pogonima već i u postrojenjima manjeg kapaciteta koja su pokretna i pogodna za farmere. Pored toga i balirana biomasa može biti značajan izvor energije. Balirana suva nadzemna masa energetskih useva i žetvenih ostataka može se koristiti i kao čvsto gorivo za sagorevanje u kotlovima.
Milica Popadić, savetodavac za ratarstvo
PSSS ,,Poljosavet” doo Loznica