За време другог светског рата опустошени су градови и села, уништена привреда, а са њима и предратне задруге. Комунисти су после рата основали нове задруге, али не више по угледу на предратне задруге, већ по угледу на совјетске колхозе и совхозе. У условима Југославије извршена је колективизација, сељачки колективи су названи задруге, а учлањивање сељака је вршено под притиском власти, као и у Совјетском савезу. Руска реч колхоз је скраћена сложеница од колективно хозјајство (колективно домаћинство). После 1930. код њих је спровођена насилна колективизација пољопривредних газдинстава и колхоз је постао обавезан. У то време колхоз је имао улогу државног газдинства и имао је у просеку око 5000 хектара земље, обично на имањима одузетим од властеле. Сличан почетак је био и код наших задруга у пољопривреди, које су настајале на имањима одузетим од велепоседника, када је максимум земље у приватном власништву био ограничен до 10 ха. Код нас је државна колективизација почела 1953. године и прве задруге су се звале Сељачке радне задруге – СРЗ. Оне су могле да купују пољопривредно земљиште, механизацију, уводиле су нове сорте и расе, увеле су употребу вештачких ђубрива, запошљавале агрономе. Од 1957. мењају назив у Земљорадничке задруге, које имају разноврсну делатност, почев од производње, откупа, организовања кооперације итд, једном речју биле су покретач развоја села, што је значајно утицало на повећање стандарда сеоског становништва.
Драгомир Радић, ПССС Смедерево
Radić Dragomir
Radić Dragomir