Bubazlata

Бубазлата припада групи тврдокрилаца. Успорено се креће, али брзо лети, производећи гласно зујање.
Одрасле јединке се паре у пролеће. Женка полаже јаја и закопава их у органску материју која се распада, често у стара дебла дрвета, компост, балегу, земљиште… Након тога одрасли угињавају. Из јаја се развијају ларве које настављају развиће хранећи се сапрофитски, органском материјом угинулих биљака и на тај начин играју важну улогу у кружењу материје у природи. У току лета преобраћају се у лутке. Презимљавају скривене у кокону у земљишту, одакле наредног пролећа излазе као одрасле јединке.
Овај инсект, чија је дужина тела око 2 цм, изразите је метално зелене боје, са нијансама црвенкасто-златне, бронзано–златне, бакарно–љубичасте, плаве или сиве боје. Светлољубива је врста. Имаго почиње да лети од раног пролећа до краја топлог летњег периода. Храни се нектаром и поленом цветова и соковима нежних стабљика. Мање штете наноси исхраном, а веће ходањем по нежним деловима цвета. Нарочито их привлаче цветови јарких боја. На зрелим плодовима (брескве, крушке, смокве) проналазе места на којима је покожица оштећена и хране се сисањем слатког сока.
Полифагна је врста, којој су домаћини многе биљке, али пре свега, представници фамилије Rosaceae (руже и воће).
Бубазлате углавном не чине веће економске штете. Највеће штете наносе у време цветања, када је примена инсектицида изричито забрањена. У циљу њиховог изловљавања, у засадима у којима се јављају у већој бројности, препоручује се постављање посуда плаве, беле или жуте боје, у које се сипа мешавина воде, шећера и атрактаната, као што су анис или цимет. С обзиром на изражену осетљивост на инсектициде, бубазлате се сматрају индикаторима незагађеног екосистема.