Kako sačuvati humus u zemljištu?

Humus je neživa, organska materija nastala u procesu razlaganja biljnih i životinjskih ostataka dejstvom mikroorganizama. Humus je polimer koga čine 60% ugljenika, 6% azota i manje količine sumpora i fosfora. Imajući u vidu njegov hemijski sastav možemo reći da je humus skladište ugljenika u zemljištu. Mineralizacijom se humus raspada na komponente koje mogu koristiti mikroorganizmima i biljkama kao izvor hrane. Humus u zemljištu deluje kao „lepak“ gradeći sa česticama gline strukturne agregate, pa su zemljišta sa većim procentom humusa rastresitija, vazdušastija, poroznija i lakša za obradu. Humus ima odlične osobine zadržavanja vode, a prema nekim autorima 1% humusa na površini od 1 ha može zadržati čak 170.000 litara vode i time sprečiti njeno oticanje. U zemljištima bogatim humusom koren biljaka se brže i lakše razvija, mikrosvet buja i čini zemljište plodnijim.
Jedna od osobina koje karakteriše humus je visok kapacitet adsorpcije katjona i anjona za razliku od minerala gline koji su negativno naelektrisani i na svojoj površini mogu zadržati samo pozitivno naelektrisane jone odnosno katjone (npr: Ca, Mg, K, Na, NH4, H, i dr.). Negativno naelektrisane, anjone (npr.SO4 ili BO3) od ispiranja iz zemljišta mogu sačuvati samo čestice humusa. Otuda i sve češći nedostatak bora i sumpora u obradivim zemljištima širom sveta. Kako je sumpor i gradivni element huminskih i fulvo kiselina, u slučaju njegovog nedostatka neće doći do formiranja stabilnog humusa već će se sveži ostaci organske materije potpuno razgraditi do amonijaka i ugljen dioksida koji u vidu gasa odlaze u atmosferu i direktno utiču na povećanje efekta staklene bašte.
U poslednjih stotinu godina, naglim razvojem čovečanstva i intenziviranjem poljoprivredne proizvodnje došlo je do naglog pada sadržaja humusa u zemljištima širom sveta. Skorija istraživanja pokazuju da je sadržaj humusa u zemljištu sa nekadašnjeg proseka od 5%, pao na zabrinjavajućih 1,5%. I zemljišta u centralnoj Srbiji nisu mnogo iznad pomenutog proseka i sve je manje obradivih površina koja se mogu pohvaliti sadržajem humusa od 3% koji se smatra željenim minimumom kada se govori o uspešnoj poljoprivrednoj proizvodnji.
Sada da se vratimo na naslovno pitanje. Kako sačuvati i povećati sadržaj humusa u zemljištu?
Da bi smo naučili kako da nešto sačuvamo, moramo znati kako se to isto gubi.
Jedan od glavnih uzročnika ubrzane mineralizacije humusa je obrada zemljišta i nekontrolisano đubrenje. Stalnom obradom zemljišta utičemo na izlaganje humusa oksidativnim procesima u isto vreme ubijajući ogroman broj mikrorganizama, u prvom redu mikoriznih gljiva koje su nam preko potrebne za formiranje stabilnog humusa. Rešenje za ovaj problem treba tražiti u redukovanoj obradi zemljišta kao i u izboru načina obrade. Podrivanje zemljišta u manjoj meri doprinosi gubitku humusa u odnosu na duboko oranje ili freziranje. U voćarstvu plitku obradu zemljišta vršiti samo u zoni reda, dok se prostor između redova može zasejati travnim smešama koje svojim rastom povećavaju sadržaj humusa u zemljištu. Košenjem trave u međuredu može se istovremeno vršiti i i malčiranje (zastiranje) prostora u zoni redova.
Primena mineralnih đubriva, a naročito prekomerna upotreba azotnih đubriva dovodi do nagle degradacije humusa. Imajući u vidu da su mikroorganizmi veliki potrošači azota i ugljenika, u uslovima kada se dodaju velike količine azotnih đubriva dolazi do njihovog naglog umnožavanja, a kako im jepored azota neophodan i ugljenik, prisiljeni su da ga troše iz rezervi humusa. Otuda bi dobar savet bio da se pri dodavanju azotnih đuriva obavezno obezbedi i izvor ugljenika. Odličan izvor ugljenika mogu biti humati tj.produkti na bazi leonardita, vrste uglja sa visokim sadržajem huminskih kiselina. U voćarskoj proizvodnji pri izboru azotnih đubriva, prednost treba dati đubrivima na bazi amonijum-sulfata koja pored 20% azota sadrže i 24% sumpora. Uopšte govoreći, sulfatni oblici minerala (kalijum sulfat, magnezijum sulfat, gvožđe sulfat) su lakorastvorljivi, pristupačni oblici minerala koji u sebi sadrže i znatne količine sumpora koga smo okarakterisali kao važnu kariku u formiranju humusa.
Za sulfate je karakteristično da imaju nizak indeks salaniteta, za razliku od hlorida koji u visokim dozama deluju kao biocidi. Najčešće oblik kalijuma u jeftinijim đubrivima je upravo KCl, pa se dugotrajnom upotrebom velikih količina ovog tipa đubriva javlja problem sa smanjenom biološkom aktivnošću zemljišta i gubitkom humusa.
Stalna i prekomerna upotreba fungicida i herbicida takođe negativno utiče na razvoj mikroflore a naročito mikoroznih gljiva, pa pri izboru preparata treba birati one koji čine manje štete po eko sistem ili koristiti bio preparate. Naročitu pretnju po mikroorganizme predstavlja primena herbicida na bazi glifosata. Zemljišnom mikrosvetu je potrebno najmanje 6 meseci da se oporavi od samo jedne primene ovog preparata u punoj dozi. Ovaj herbicid još nije zabranjen u našoj zemlji, ali postoji jedan trik da se uz smanjenu dozu poveća njegova efikasnost a to je snižavanje pH rastvora na 5,0. Nekada je dovoljno dodati malo sirćetne kiseline u radni rastvor, a još je bolje je dodati manju količinu fulvo kiseline koja će pored smanjenja pH vrednosti rastvora, umanjiti i štetno dejstvo glifosata na mikrosvet. Na ovaj način se sa dozom koja može biti i do 10 puta slabija od uobičajene može postići željeni efekat.
Kod naših poljoprivrednih proizvođača uobičajeno je unošenje stajskog đubriva ili komposta u zemljište kao način poboljšanja plodnosti. Međutim, treba imati na umu da stajnjak i kompost nisu humus, već materijal od koga u povoljnim uslovima i neometanim radom korisnih mikroorganizama može nastati humus. Ukoliko se ne pridržavamo napred navedenih praksi, potrebnih za stvaranje i očuvanje stabilnog humusa u zemljištu, skoro kompletna količina unete organske materije bilo u vidu biljnih ostataka ili stajnjaka biće u potpunosti mineralizovana i na putu ka atmosferi.