Borba protiv poleganja graška – Dragomir Radić

Грашак има танко повијушаво стабло које, зависно од сорте, може да буде од 30-200 цм дужине. Ова биљка је дизајнирана тако да се витицама хвата за ослонац, па зато у стаблу има врло мало механичког ткива. У савременој индустријској пољопривреди, где се грашак сеје на великим површинама као чист усев за индустријску прераду или за зрно за сточну храну, веома је важно да махуне не леже на земљи и да не дође до труљења, смањења приноса или погоршања квалитета зрна због полегања. Наука и пракса још немају идеално решење против полегања грашка, али постоји неколико мера за смањење последица ове појаве. Одавно је познато да се грашак за зелену масу или сено сеје у смеши са овсем или јечмом. Такође и протеински грашак за зрело зрно може да се сеје у смеши са 7-15 % ових житарица, пожељно је са овсем због квалитета протеина у зрну. Житарице овде служе као потпора, али треба прилагодити ђубрење оваквој смеши, да се не би азотним ђубривима оне фаворизовале на штету грашка.
Мање позната мера је ваљање грашка. То је руска технологија и примењује се када је грашак 10-15 цм висине. Важно је да ваљак буде мање тежине да не би дошло до потпуног гњечења биљке; затим, земљиште не сме да буде са крупним и оштрим грудвама. На месту „прелома” стабла ствара се калус, задебљање са пуно механичког ткива, које држи биљку мање-више усправном.
Слично регулаторима раста који се користе против полегања пшенице, све се више истражују специфични регулатори, ретарданти и инхибитори раста стабла грашка. Код нас још нема дозвољеног препарата, док се у свету користи препарат АМО-1618, који инхибира синтезу хормона раста гиберелина, деобу ћелија, а тиме се скраћује пораст интернодија. Исту функцију има и аncymidol. Експериментално се користи метилестар абсцисинске киселине, који је изолован из самог грашка и користи се као значајан инхибитор раста интернодија. Етилен може да се искористи у почетним фазама развоја, зато што скраћује пораст хипокотила.
У новије време појављује се све већи број сорти „афила” типа грашка, који уместо листа имају мноштво витица, а функцију листа преузимају јако развијени залисци. Витице са суседних стабала се врло лако повезују међу собом, тако да је читаво поље чврсто повезано и опасност од полегања је минимална.
Селекционери су пронашли типове грашка са повећаним садржајем механичког ткива у стаблу, са готово усправним начином раста. За сада ове сорте нису комерцијалне, али ће њихови гени брзо бити искоришћени за добијање нових сората са чврстим стаблом.
Драгомир Радић, ПССС Смедерево