Navodnjavanje voćnjaka – dipl. inž. Srđan Stanojlović

Наводњавање воћњака – дипл. инж. Срђан Станојловић

Наводњавање је хидротехничка мера довођења воде која је потребна воћу ради редовног и стабилног плодоношења и развоја и то независно од временских услова. Вода се даје у количинама и у роковима који одговарају потребама различитих воћних врста.
Вода утиче на физичке, хемијске и биолошке процесе који се дешавају у земљишту. На плодност и структуру земљишта највећи утицај има правилно наводњавање, док неправилно наводњавање квари структуру земљишта. Наводњавање условљава распадање грудвица у горњем слоју земљишта, што доводи до формирања површинске покорице која смањује порозност земљишта и ваздушни режим. Да би се ово избегло препоручује се заливање:
• браздама,
• капањем – системом „кап по кап“,
• подземно заливање
• систем „вештачке кише“ са малим интензитетом и малом величином капи,
Не препоручује се заливање плављењем и преливањем јер неповољно утичу на структуру земљишта на целој површини.
Наводњавање земљишта доводи до повећања влажности у току године и снижења температуре. Влажење земљишта изазива повећање влажности ваздуха, посебно у летњем периоду када је наводњавање и најинтензивније, што доводи до снижења температуре јер се знатни део сунчеве енергије троши на евапотранспирацију и не иде на загревање ваздуха. При сталном влажењу температура земљишта постаје нижа од температуре ваздуха што ствара погоднну клому за развој биљке али и за развој болести.
Наводњавање се може користити и као средство за заштиту од мразева у јесен и пролеће, јер се са водом уноси и топлота тј, током стварања леда ослобађа се температура која може бити и за 0.5 – 0.7 степени већа него ван рад овг система а то често значи да имамо род и у таквим мразним годинама.
Наводњавање побољшава водни, микробиолошки режим земљишта, побољшава микро климу чиме утиче на правац процеса образовања земљиште. Ако се наводњавање врши на правилан начин, највећа количина воде коју биљка користи потиче из зоне коју снабдева систем за наводњавање. Уз правилно заливање и уз добру агротехнику постижу се одлични резултати.
Под заливањем или натапањем подразумева се једнократно влажење земљишта. Норма заливања је количина воде која се доводи на активни слој површине неке воћне културе, за једно заливање, за покривање губитка воде на евапотраспирацији. За разлику од норме заливања, норма наводњавања подразумева укупну количину воде која се у више заливања, у различито време, доводи земљишту.
Норма заливања зависна је од дубине влажења и влажног капацитета земље, па следи да је за песковита земљишта потребна мања норма заливања него за глиновита. Уколико су норме заливања мање утолико су заливања чешћа, јер се тако тачније регулише водни режим земљишта. Захтеви појединих воћки у току одређених вегетационих фаза нису једнаки па се и норма заливања мења.
Број заливања зависи од потребне количине воде, ефективних падавине и евапотранспирације. На водопропустљивим земљиштима у условима суве и топле климе периосд заливања је најкраћи, а дужи у глиновитим земљиштима. Према томе, учесталост наводњавања треба прилагођавати временским условима током године. Интервали између наводњавања ће такође бити већи када се наводњавају стабла којима је потребно мање воде због њихове величине, здравственог стања или напада проузрокованим инсектима или узрочницима болести.
Код нас се, посебно у воћарству, све више примењује уз наводњавање и фертигација тј. ђубрење биљака. Храниво мора бити растворено у води да би га биљка могла користити. Из корена се вода са храном транспортује преко спроводних снопића до осталих делова биљке.
Најрационалније је да се фертигацијом уносе сва потребна хранива у потребним количинама. Подразумева се да је претходно поправљена плодност земљишта растурањем органских и минералних ђубрива по целој површини земљишта, пре подизања вишегодишњих засада. Тешко је одредити јединствени поступак којим би се одредила оквирна количина минералних ђубрива, који би важио за све услове и сваки тип земљишта. Неспорно је да се при фертигацији могу умањити израчунате максималне количине хранива и до 50%, сразмерно плодности земљишта. Сама процена потребне количине воде и хране може довести до великих уштеда у производњи али и губитака тако да се код овог посла мора веома пратити биљка, њене реакције преко пораста и родности. Нису исте норме заливања и фертигације сваке године у истој фази код исте воћне културе.
Увек је најбоље да се на лицу места одреди моменат пуштања система у погон као и потребну количину хране у односу на ситуацију на терену и изглед биљке.