MRLJAVOST PLODOVA LUBENICE I DINJE – Acidovorax citrulli – Gordana Jovanović

Prva pojava ovog oboljenja zabeležena je na poljima lubenice u SAD 1989. godine (Florida, Južna Karolina, Indijana). Možda je preciznije navesti da je i ranije bilo pojave karakterističnih simptoma ali je etiologoja, odnosno prouzrokovač oboljenja, utvrđen tek devedesetih godina prošlog veka. Brzo se ustanovilo da se bakterija uspešno prenosi semenom i da može značajno ugroziti proizvodnju naročito lubenice i dinje. Od momenta identifikacije patogena do danas menjala se nomenklatura, pa se u literaturi ova bakterija može naći pod nazivom Acidovorax avenae subsp. citrulli ili Pseudomonas pseudoalcaligenes subsp. Citrulli. Nakon novijih taksonomskih proučavanja, prouzrokovač mrljavosti ploda lubenice je klasifikovan kao Acidovorax citrulli.

Rasprostranjenost:
Posle identifikacije prouzrokovača oboljenja ubrzo su se pojavila saopštenja o detekciji ovog patogena u mnogim zemljama. Prema podacima Evropske organizacije za zaštitu bilja (EPPO) areal rasprostranjenja Acidovorax citrulli danas obuhvata SAD, Brazil, Kostariku, Australiju, Kinu, Južnu Koreju, Tajvan, Tajland i već pomenute države EPPO regiona (Izrael, Turska, Grčka, Mađarska, Italija).

Simptomi:
Najosetljivija vrsta je lubenica (Citrullus lanatus), a zatim dinja (Cucumis melo). Na njima se uočavaju simptomi na svim nadzemnim delovima – lišću i plodovima. Za razliku od njih, krastavac (Cucumis sativus), bundeva (Cucurbita pepo) i muskatna tikva (C. moschata) razvijaju simptome samo na lišću. Kao domaćini zabeležene su i neke srodne vrste iz spontane flore koje mogu poslužiti kao rezervoar inokuluma. U uslovima veštačke inokulacije, simptome na lišću razvijaju paradajz, paprika i plavi patlidžan.
Prvi simptomi se uočavaju na biljkama poreklom iz zaraženog semena. Odmah nakon nicanja, na naličju kotiledona uočava se pojava tamno-zelenih vodenastih pega. Slične promene se mogu razviti i na hipokotilu usled čega dolazi do poleganja klijanaca i brzog izumiranja. Ovi simptomi podsećaju na povrtarima dobro poznato poleganje ili topljenje rasada, koje prouzrokuju neke gljive rasprostranjene u zemljištu. Inokulum se lako širi mehanički, međusobnim kontaktom biljaka, kapima vode tokom zalivanja, pa vrlo brzo biva zahvaćen veliki broj biljaka u objektima za proizvodnju rasada. Ukoliko nastupe nepovoljni uslovi, zaustavlja se napredovanje simptoma, a zaražene biljke bivaju rasađene na stalno mesto i tako postaju izvor sekundarnih zaraza tokom sezone.
Na lišću se tokom sezone razvijaju uglaste, vodenaste pege, tipične za oboljenja bakteriozne prirode. Kasnije tkivo u okviru pega nekrotira i dobija mrku boju. Međutim pojava pega na lišću nije tako izražena, pa se teško uočava. Najčešće ovi simptomi bivaju maskirani promenama prouzrokovanim nekim drugim faktorima ili zbog neupadljivosti ostaju neprimećeni.
Najkarakterističniji simptomi ispoljavaju se na plodovima lubenice i dinje. Uglavnom se zapažaju sa gornje strane ploda i najizraženiji su neposredno pred zrenje. Po površini se uočava pojava vodenastih mrlja različite veličine i nepravilnog oblika. Bez obzira na boju ploda, tkivo u okviru pega dobija tamniju nijansu, kao da je vlažno, ili izgledom podseća na fleke od ulja. Posle nekoliko dana dolazi do pucanja površinskog sloja kore – epidermisa, a promene se šire i u dublje slojeve tkiva.
Na poprečnom preseku ploda, kroz neku od ovih mrlja, uočava se blaga promena boje i razmekšavanje tkiva sve do samog centralnog dela. U jače zaraženim plodovima unutrašnjost biva pretvorena u kašastu masu, čemu doprinose i drugi mikroorganizmi koji prodiru kroz pukotine na kori lubenice i dinje.

Epidemiologija:
Glavni izvor zaraze je zaraženo seme. Ukoliko se, radi obezbeđenja povoljnijih uslova za brži start biljaka, proizvodnja lubenice zasniva gajenjem rasada, u toj fazi se sa jednog zaraženog klijanca bakterija brzo prenosi na veliki broj susednih biljaka. Tome doprinosi na prvom mestu kasno uočavanje prisustva izvora zaraze, a zatim gust sklop biljaka, intenzivna manipulacija, prskanje i odbijanje kapi vode tokom zalivanja. Na većini kontaminiranih klijanaca zaraza ostaje u latentnoj fazi, bez ispoljenih simptoma. Time se povećava broj zaraženih biljaka koje dospevaju u polje, a pri povoljnim uslovima u takvom usevu broj zaraženih plodova može dostići i 100%. Povoljni uslovi za intenzivan razvoj bolesti su vlažno i toplo vreme, a to je u nas upravo deo sezone kada su plodovi u punom porastu i pred zrenje.

Mere zaštite:
Najvažnija mera zaštite je setva deklarisanog, zdravog semena ili zdravstveno kontrolisanog rasada. U tom cilju svakako su na prvom mestu karantinske mere zaštite, odnosno kontrola zdravstvenog stanja biljnog materijala u prometu prilikom uvoza. Ova mera ima svoje slabosti u smislu ograničene osetljivosti raspoloživih metoda detekcije patogena u uzorku biljnog materijala. Tako se može dogoditi da skrivena zaraza ostane neotkrivena.
U ovakvim situacijama jedina mera je nadzor uveženog materijala tokom sezone, naročito ako vodi poreklo iz zemalja u kojima je Acidovorax citrulli prisutan.
Različiti tretmani semena nisu dali zadovoljavajuće rezultate. Osim provere zdravstvenog stanja semena, u objektima za proizvodnju rasada treba redovno kontrolisati biljke i sve sumnjive uklanjati iz objekta.
U objektima sprovoditi mere dezinfekcije površina, materijala i pribora za proizvodnju rasada.
U polju je obavezna primena plodoreda, uklanjanje zaostalih i zaraženih plodova po završetku sezone, suzbijanje srodnih i samoniklih biljaka, kao i uklanjanje sumnjivih biljaka tokom sezone. Ukoliko je moguće gajiti otporne sorte.
Zapaženo je da su sorte lubenice tamne boje plodova manje osetljive prema patogenu.
Tretiranje biljaka preparatima na bazi bakra može dati rezultate, ali su oni ograničene efikasnosti ukoliko dođe do pojave i širenja zaraze.
Obzirom da se o ovom patogenu još uvek ne zna dovoljno, strategija zaštite se mora prilagođavati uslovima podneblja u kojem se sprovodi i svakako će još dugo biti bazirana prvenstveno na merama prevencije.

Uprkos upozorenju i strahovanju domaćih fitobakteriologa, ovaj patogen je detektovan i u našoj zemlji 2014. godine. Identifikacija bakterija, izolovanih iz obolelih plodova lubenice, izvršena je biohemijsko-fiziološkim testovima i umnožavanjem specifičnog fragmenta DNK veličine 279 bp. Patogenost izolovanih sojeva proverena je inokulacijom klijanaca lubenice prskanjem suspenzijom bakterija koncentracije 106 ćelija/ml. Vrlo je moguće da ovo nije pravo vreme introdukcije Acidovorax citrulli jer je i prethodnih godina bilo neproverenih žalbi proizvođača na pojavu simptoma nepoznatog oboljenja lubenice nalik mrljavosti ploda. Nepoznavanje simptomatologije i zanemarivanje značaja adekvatne i pravovremene dijagnoze, doprineli su da se ovaj patogen pojavi na više mesta u Srbiji, što će svakako otežati mere sprečavanja daljeg širenja i ponovne pojave u narednoj sezoni.

PSSS Leskovac
Mr Gordana Jovanović