Mineralna ishrana pšenice- Vladica Stefanović

Mineralna ishrana pšenice-ozimih useva

Količine, pa i vreme primene P i K đubriva, nisu posebno važni pa tako ni prinos pšenice neće značajno reagovati na PK prihranu, bez obzira da li zemljište sadrži malo ili dovoljno fosfora (P) i kalijuma (K). Ako imamo manjak P i K, treba ih uneti u zemljište osnovnom obradom, tako da se izmeša sa zemljištem u zoni razvoja najveće mase korena. Primena P i K u prihrani ozimih žita često može imati štetne posledice zbog slabog prodiranja korena u dublje, slabije snabdevene slojeve zemljišta tako da u kasnijim fazama, osobito s pojavom nedostatka vode, nastaju štete, odnosno pada prinosa, a usev često i polegne zbog slabog ukorenjivanja. Zato je dobro održavati uravnotežen odnos hraniva prilagođen rotaciji (plodosmeni) pa se nešto više P i K može dati pre setve prethodnog useva, naročito ako on zahteva povećanu količinu P i K (npr. šećerna repa, kukuruz).
Kad je rast ozimih žita, u bilo kojem stadijumu razvoja (etapi organogeneze), ograničen određenim faktorom, npr. slabim snabdevanjem hranivima, vodom, svetlom ili temperaturom, prinos zrna će uvek biti niži i tu se vrlo malo može promeniti pojačanom N-prihranom ili primenom P i K.
Tačno vreme N – prihrane mora biti usklađeno sa stanjem (kondicijom) useva i organogeneza, što se lako može utvrditi fenološkim zapažanjima u polju. Sobzirom da je tokom zime jako usporena mineralizacija organske materije, ozima žita usvajaju azot zahvaljujući đubrenju, stepenu plodnosti tla, neiskorištenom delu (rezidualnih) hraniva prethodnim usevom (posebno kad je podbacio njegov prinos iz bilo kojeg razloga) ili iz procesa biološke fiksacije iz atmosfere prethodnim uzgojem leguminoza, pa i uz pomoć nesimbiotskih (slobodno živećih) mikroorganizama. Mala količina azota biće raspoloživa ozimoj pšenici iz procesa mineralizacije , najviše do 40 kg N/ha (ječmu još manje) od početka klasanja do voštane zrelosti i to je najvažniji razlog zašto treća (tzv. Korektivna N – prihrana) neznatno utiče na visinu prinosa, eventualno povećava sadržaj N u zrnu, odnosno samo tzv. sirove proteine.
Procena raspoloživosti azota N – prihrane najtačnije se obavlja uz pomoć Nmin metode kojom se neposredno pre kretanja vegetacije proverava raspoloživa količina oba oblika mineralnog azota (N – NO3 i N – NH4) u zoni do koje je dospeo koren. Dubina uzorkovanja za N – prihranu pomoću Nmin metode u bokorenju je 0-30 cm, a pred početak vlatanja 30-60 cm.
Prvu N – prihranu ozimih žita treba, zbog opasnosti od polijeganja i pojave bolesti, ograničiti na najviše 55 kg N / ha.
Druga prihrana obavlja se u momentu zametanja klasića koja pada u početku vlatanja, ne kasnije. Taj trenutak određuje se isključivo na osnovu stanja razvoja useva pšenice, odnosno kad se zametak klasa primetno odvoji od čvora busanja (~ 2 cm).
Treća prihrana u klasanje (pre oplodnje) ima malo značenje za visinu prinosa, ali utiče na porast hektolitarske mase i veći sadržaj azota u zrnu (pretežno se akumuliraju niskomolekularni, neproteinski oblici azota).
Vladica Stefanović dip.ing.
PSSS Negotin