Kisela zemljišta i mere popravke

Zemljišta kisele reakcije u Srbiji su znatno rasprostranjena. Dugogodišnja ispitivanja pokazuju da u Srbiji ima preko 60% kiselih zemljišta i da svojom produktivnošču sve više postaju ogranićavajući faktor biljne proizvodnje.
Stalno povećanje površina kiselih zemljišta rezultat je intenzivne tehnologije proizvodnje, nekontrolisane upotrebe mineralnih đubriva, uticaja kiselih kiša kao i izostanak upotrebe organskih đubriva. To sve izaziva poremećaje u hemijskim, biološkim i fizičkim osobinama zemljišta.
Najveći deo kiselih zemljišta nalazi se južno od Save i ukoliko se izuzmu zemljišta u dolinama reka, u svim regionima uže Srbije rasprostranjena su zemljišta različitog stepena kiselosti. Imaju pH u vodi 5,6 i ispod, slabo su do srednje obezbeđena ukupnim azotom, slabo obezbeđena lako pristupačnim fosforom a lako pristupačnim kalijumom srednje i dobro.
Na području Šumadije ima mnogo kiselih zemljišta, po našoj proceni oko 75% a popravkom kiselih zemljišta povećala bi se površina obradivog zemljišta u odnosu na sadašnje stanje. Pojačana kiselost oranica je jedna od glavnih uzroka niskih prinosa, biljke se slabije ukorenjavaju pa je i korišćenje biljne hrane veoma slabo. Mikroorganizmi su u kiseloj sredini zastupljeni u minimalnom broju pa je i proces mineralizacije sveden na najmanju meru. Gajene biljke su u takvoj sredini „ gladne”. Struktura kiselih zemljišta je narušena pa se takva zemljišta u uslovima suše stvrdnjavaju i pucaju a u uslovima vlage postaju lepljiva pa je obrada takvih zemljišta otežana.
Popravka kiselih zemljišta postiže se kalcifikacijom , merom čiji je cilj da se kiselo zemljište preobrati u slabo kiselo i normalno. Ova mera se sprovodi na zemljištima na kojima je pH manji od 5. a sredstva za kalcifikaciju su fino samleveni kalcijum karbonat, laporac, pečeni kreč, gašeni kreč, saturacioni mulj i druga . Kalcifikacija se obavlja kada na njivama nema useva , najbolje u vreme zaoravanja strnjike, kreč se zaore s strnjikom i zgorelim stajnjakom, ima dovoljno vremena za njegov preobražaj i za mešanje s zemljom do proleća kada će se obaviti setva. Kreč treba da je dobro usitnjen i ravnomerno raspoređen pre zaoravanja. Dejstvo kalcifikacije traje u proseku 3-4 godine.
Značajna mera popravke zemljišta je i humifikacija – povećanje sadržaja humusa u zemljištu koja se postiže unošenjem organskih đubriva u zemljište ( stajnjak, kompost, treset,glistenjak), i preporuka zelenišnog đubrenja tj. setva biljaka koje rastu i stvaraju veliku količinu organske materije – grahorica, uljana repica, crvena detelina… i zaoravanje u trenutku kada se postigne najveća zelena masa ( u cvetanju).
Dovoljne količine humusa u zemljištu povoljno deluju na fizičke, hemijske i biološke osobine zemljišta a sam humus je ogledalo plodnosti zemljišta. Humus je izvor hrane i energije za zemljišne mikroorganizme, njihovom razgradnjom, mineralizacijom dobijaju se hraniva pristupačna biljkama, naročito azot kao i ugljen dioksid koji služi za fotosintezu.
Poseban problem zemljišta Šumadije jeste što je za većinu ispitanih uzoraka kod kojih je evidentiran slab sadržaj kalcijuma, vezana i pojava da su siromašni u organskoj materiji kao i u fosforu. Zato je pitanje rešavanja beskrečnih obradivih površina vezano s pitanjima humifikacije i fosfatizacije istih.
Agrohemijska analiza zemljišta predstavlja sliku trenutnog hemijskog stanja zemljišta tj. količinu mineralnih materija u zemljištu. Uzorci zemljišta se uzimaju sa parcela sa kojih je skinut postojeći usev.
Značaj hemijske analize zemljišta ogleda se u pravilnom unošenju organskih i mineralnih materija čija je količina i odnos hraniva u direktnoj proporciji s prinosom koji naravno prati i kvalitet.
Tako ne dolazi do prekomernog i nekontrolisanog unošenja nutrijenata koji izazivaju niz štetnih posledica po gajene biljke, a naročito velike štete na zagađenje zemljišta, podzemnih voda i rečnih vodotokova a onda i na zdravlje ljudi.

Ljiljana Vuksanović