Specifičnosti osiguranja u poljoprivredi

Poljoprivreda u našoj zemlji je specifična, jer pored ekonomskog (značajno učešće u BDP-u, 9-10%), ekološkog, ima i poseban socijalni značaj (zapošljava oko 20% stanovništva). Izvoz agrara raste iz godine u godinu, tako da je želja poljoprivrednika da obezbede stabilnost i sigurnost proizvodnje sve veća. Proizvođači počinju pozitivno da razmišljaju u tom pravcu kako bi zaštitili imovinu, useve i životinje, zbog učestalih vremenskih nepogoda u poslednje vreme i velikih šteta koje su pretrpeli. Klimatski uslovi su promenjeni, zbog tzv. globalnog zagrevanja, pa se u budućnosti očekuje još više nepredvidivih okolnosti, nepogoda, na koje čovek nikako, ili retko može da utiče.
Mogućnost upravljanja, odnosno kontrolisanja nepredviđenih okolnosti, rizika kako bi se sprečili eventualni gubici, predstavlja osiguranje.
Poljoprivredno osiguranje spada u posebnu vrstu imovinskog (neživotnog) osiguranja, zbog svoje posebnosti i nepredvidljivosti predstavlja veoma kompleksnu aktivnost.
U Srbiji je osigurano samo 10,5 odsto ukupnog poljoprivrednog zemljišta.
Osiguranje imovine i lica je odnos koji nastaje na osnovu ugovora o osiguranju u kome društvo za osiguranje (osiguravač), preuzima obavezu prema osiguraniku ili licu u čiju korist se ugovara osiguranje (korisniku osiguranja) da nadoknadi štetu, odnosno isplati određenu sumu novca u slučaju da nastupi predviđeni događaj (osigurani slučaj). Naravno, uz uslov da osiguranik uplaćuje određene iznose novca u predviđenim rokovima (premija osiguranja). Osigurani slučaj (događaj zbog koga se zaključuje osiguranje) mora biti budući, neizvestan i nezavisan od volje ugovarača.
Osigurana suma je važan element koji služi za obračun visine premije. Osiguravač je uključen u određivanje visine sume osiguranja, ali konačnu odluku donosi i određuje osiguranik. Kod osiguranja imovine to je samo jedan od činilaca (pored vrednosti stvari koja je osigurana i utvrđene visine štete) za određivanje iznosa koji će biti isplaćen. Kod osiguranja lica ona je isključivo merilo obaveze osiguravača.
Bez obzira na komercijalnu prirodu, ozbiljne zemlje imaju aktivnu ulogu u oblasti osiguranja. Države tako popunjavaju prazninu koju izbegava privatni sektor, pre svega zbog visokih administrativnih i troškova distribucije, nedostatka finansijskih kapaciteta, start-up troškova, kao i teškoća u pribavljanju reosiguranja, što je po pravilu uobičajeno za poljoprivredu.
Prisustvo privatnog sektora na tržištu uglavnom je motivisano visokim premijama, što može biti otežavajuća okolnost za male proizvođače.
Visina premije osiguranja zavisi od više činilaca kao što su biljna vrsta, lokacija na kojoj se usevi i plodovi nalaze, odabrane vrste rizika za pokriće…
Premija osiguranja se plaća na sumu osiguranja koja se utvrđuje na osnovu očekivanog prinosa po hektaru i jednom kilogramu.
Značajan broj zemalja, omogućava svojim poljoprivrednicima subvencionisanje premija osiguranja u cilju podsticanja što bržeg razvoja. Naša zemlja nije izuzetak.
Naime, prema postojećem pravilniku u ovoj oblasti, subvencioniše se između 40 i 45% plaćene premije osiguranja.
Dva su osnovna oblika osiguranja na tržištu:
1. Osiguranje useva i plodova od rizika umanjenja prinosa ratarskih kultura (žitarice i industrijsko bilje), povrtarskih, voćarskih kultura, vinove loze i hmelja, kao i rasadnika, mladih višegodišnjih zasada pre stupanja u rod.
2. Osiguranje životinja od rizika nesrećnog slučaja i bolesti; mogu se dopunski pokriti i rizici uginuća ili prinudnih klanja u unapred definisanim slučajevima, kao i rizici od bolesti nastalih usled nepravilne ishrane, gutanja stranog tela, gubitka ždrebeta i teleta pri porođaju ili gubitka priplodne sposobnosti stoke.
Neke osiguravajuće kuće pokrivaju rizike suše pojedinih ratarskih kultura, kao i osiguranja useva od prekomernih padavina.
Iako su ove vrste osiguranja u poljoprivredi još uvek u povoju, može se u načelu reći da se na našem tržištu ponuda u poljoprivrednom osiguranju konstantno unapređuje i poklanja sve veća pažnja, kao i da postaje sve više potreba i ekonomska nužnost.
Prilikom potpisivanja ugovora o osiguranju mora se voditi računa da dobijena informacija mora biti tačna i potpuna, o konkretnoj vrsti osiguranja, šta se dobija, odnosno šta se tačno obezbeđuje za plaćenu premiju. Time se izbegavaju budući nesporazumi sa osiguravačem koji su u praksi zaista česti (opšti i posebni uslovi ugovora kojima se uređuju prava i obaveze između osiguranika i osiguravača).
Osiguravač je dužan da prilikom zaključenja ugovora osiguraniku preda uslove osiguranja ukoliko nisu (što je najčešći slučaj) odštampani na polisi osiguranja.
Opšte uslove osiguravač donosi unapred (najčešće su opširni, na prvi pogled, zahtevaju posebno stručno znanje). Zastupnik u osiguranju, dužan je da ih detaljno objasni i oni su sastavni deo ugovora.
Posebni uslovi su oni o kojima se osiguranik i osiguravač sporazumevaju.
Opšti uslovi definišu osnovne rizike kao što su grad, požar i udar groma.
Dopunske rizike ( poplava, oluja, jesenji mraz, zimsko izmrzavanje, prolećni mraz) obuhvataju posebni uslovi.
Dopunski rizici se ugovaraju samo uz osnovne rizike, kao dopunsko pokriće.
Poljoprivrednik treba da zaključi samo onaj ugovor koji je dobro razumeo, odnosno shvatio u potpunosti svoja, ali i prava i obaveze osiguravajućeg društva.
Koju će osiguravajuću kuću (od ukupno 16 u Srbiji) poljoprivrednik odabrati zavisi od atraktivnosti ponuđenih proizvoda osiguranja i ličnih afiniteta. Uvreženo je mišljenje naših poljoprivrednika da su kao i banke, svi osiguravači isti i nude identične programe, što naravno nije tačno. Smatra se takođe, da je osiguranje skupo i predstavlja nepotreban trošak u kalkulisanju troškova poljoprivredne proizvodnje, tako da edukacija o postojanju rizika u poljoprivredi, značaju osiguranja u zaštiti i unapređenju agrarne proizvodnje, treba biti kontinuiran proces.

Saša Stamenković, dipl. ing