Stanje poljioprivredne proizvodnje u opštini Velika Plana

Испитивано подручје великоморавског алувиона и побрђа које гравитира реци Великој Морави представља подручје које има организовану разнородну пољопривредну производњу. Према утврђеној структури пољопривредних култура земљиште је на овим теренима опредељено за једну интензивнију ратарску производњу. Доминантна ратарска култура у басену великоморавског алувиона је кукуруз (60 %), затим пшеница и јечам (20%), па крмно биље и повртарске културе (15 %), док ливаде и необрађивано земљиште заузима око 4,5 % укупне површине, а вишегодишњи засади тек око 0,5 % укупне површине овог алувијалног басена.
Природни чиниоци који су ово земљиште определили за ратарску производњу допуњава агротехника која се базира на адекватној обради земљишта, јер родност биљке може доћи до изражаја, односно искоришћење генетског потенцијала сорте или хибрида, само зналачким усклађивањем примењених агротехничких мера са владајућим условима спољне средине. Спољни чиниоци, климатски и земљишни, представљају природни оквир, производни потенцијал, условљен владајућим условима одређеног станишта. Примењене агротехничке мере представљају технолошки аспект биљне производње и обухватају читав низ сложених агро-биотичких мера којима човек ствара културну средину.
О природном оквиру на испитиваном подручју је било довољно речи, и закључак је да омогућава квалитену и интензивну биљну производњу. Када је реч о интензитету пре свега ратарске производње, генерална оцена је екстензиван начин коришћења са екстензивном сетвеном културом.
Обрада земљишта на оба локалитета испитиваног поручја се изводи на исти начин. Основна обрада се изводи плуговима орањем на 20 – 25 цм. Време и квалитет извођења ове операције на незадовољавајућем нивоу, јер се орање у највећем проценту изводи ван оптималних рокова, чак се често дешава да се изводи као пролећна операција. Такође се не води рачуна о одређивању момента орања на основу оптималне влажности земљишта, тако да се кваре, у првом реду, физичке особине земљишта. Услед лошег извођења основне обраде и квалитет предсетвене припреме често долази у питање, мада утицај тог фактора делимично ублажава повољан физички састав земљишта. У току вегетације се за пролећне културе изводе до два међуредна култивирања са прихраном минералним ђубривом. Препорука за обраду земљишта на подручју истраживања се односи на благовремено извођење свих операција обраде земљишта и применом рационалних система обраде у зависности од културе и временских прилика. Мада, сведоци смо увођења модерних система обраде код појединих напредних произвођача.
Коришћење ђубрива у последњој деценији је смањено из више разлога. Један од разлога је економски, јер висока цена минералних ђубрива и ниска цена пољопривредних производа не оставља много простора за стварање профитабилне производње при екстензвном начину коришћења земљишта. Наше искуство нам укзује да је присутна пракса коришћења минераланог мешаног ђубрива (НПК) у количини од око 100-150 кг/ха просечно у фомулацији (15:15:15) која не одговара количини присутних макроелемената у земљишту, где је потребно веће учешће фосфора. Од минералних ђубрива за прихрану у пролећном периоду се користе КАН 27 % и УРЕА 46 % у количини од 100 кг/ха. Потребно је напоменути да азотна ђубрива имају најважнију улогу за повећања приноса.
Коришћење органских ђубрива је смањено и можемо рећи да драстично смањење броја стоке у протеклих пет година не само да има негативне последице по развој пољопривреде и привреде Републике Србије у целини већ и на плодност земљишта. Јер, је смањена производња стајњака, важног органског ђубрива чија улога је у побољшању плодности и богатства земљишта практично незаменљива. Сем тога и друге врсте органских ђубрива, као што су компост, зеленишно ђубрење, више се не примењују.
Дакле, смањењем броја стоке нема потребе ни за повећањем површина под крмним биљем, такође, важним усевом који утиче на побољшање богатства и плодности земљишта – посебно гајење легуминозних биљака. У оваквој ситуацији једино је могуће одржавати ниво органских материја у земљишту заоравањем жетвених остатака чија количина није занемарљива. Уз заоравање жетвених остатака је потребно унети и одређену количину азотног ђубрива да би се обавила минерализација органске материје.
Плодоред који је заступљен у оба потеса испитиваног подручја је углавном “балкански плодоред”. У овом плодореду су заступљене само две културе и то пшеница и кукуруз, које се смењују сваке године на једној истој парцели. “Балкански плодоред” је најједноставњији тип плодореда и не даје могућност интензивне пољопривредне производње, са великим изгледима, да се обрадом земљишта за ове две културе квари квалитет земљишта. Ово можемо потврдити искуством стеченим опсервацијом пољопривредне производње на подручју истраживања и шире на територији Подунавског округа. Разлози због чега се ствара негативан утицај на квалитет земљишта су вишеструки и то:
– Екстензиван однос према производњи пшенице ( произвођачи су мишљења да пшеници није потребно пружити квалитетну обраду, адекватно ђубрење минералним ђубривима, нарочито НПК формулацијом, већ углавним само пролећним азотним минералним ђубривима,
– Већина агротехничких операција се одвија ван оптималних рокова и услова, застарелом и неадекватном механизацијом, што директно утиче на кварење структуре и плужног ђона, као и неповољних услова за раст и развиће културних биљака.
– Највећи део пољопривредних површина заузимају хибриди са дужом вегетацијом, што за последицу има скраћени период после бербе за квалитетну припрему земљишта за сетву пшенице као и то да је у том периоду повећана влажност земљишта, а самим тим и ефекат гажења земљишта повећан.
Склоп, односно број биљака по јединици површине је један од основних фактора за постизање високих стабилних приноса. Сорте и хибриди нових генерација су високопродуктивне и дозвољавају већи број биљака по јединици површине што даје могућност постизања високих приноса. На теренима испитиваног подручја је утврђено да има могућности за повећање склопа и да је то један од битних фактора за повећања приноса.
Заштита биља у производњи ратарских култура се одвија углавном у циљу сузбијања коровских врста и делом штеточина, пре свега штетних инсеката. Пре свега можемо рећи да се употреба пестицида одвија без контроле и на основу искуства самих произвођача, а само делом стручњака из ове области.
Овакав начин гајења ратарских култура омогућава следеће приносе:
За кукуруз је просек у протеклом десетогодишњем периоду око 5500 до 6000 кг/ха. Овај просек се односи на шире подручје од подручја истраживања, а за конкретно подручје истраживања можемо рећи да је висина приноса већа за 10 %. Из овога можемо да закључимо да је искоришћење генетског потенцијала хибрида кукуруза на поменутим теренима до 30-40 %.
За пшеницу просек у протеклом дестогодишњем периоду је око 4000 кг/ха, а у испитиваном подручју око 4500-5000 кг/ха. Генетски потенцијал који је искоришћен у производњи пшенице са сортама које су проверене у вишегодишњој производној експлоатацији као и новим сортама створеним у институтима у Новом Саду, Крагујевцу и Зајечару са све бољим производно-технолошким карактеристикама је на ниском нивоу и креће се на око 35 до 45 %.
На основу изнетих података стечених опсервацијом терена и искуством који се односе на обраду земљишта, количину, начин и време коришћења минералних и органских ђубрива, заступљеног плодореда, време извођења агротехничких операција, постигнутог склопа биљака са једне стране, и са друге стране агрометеоролошке и педолошке услове које имамо на испитиваном подручју можемо рећи следеће:
Екстензиван приступ пољопривредној производњи не даје могућност максималном коришћењу плодности земљишта, агрометеоролошких услова и генетског потенцијала родности сорти и хибрида. Као што смо раније навели, генетски потенцијал се користи само у мањем проценту, до 35 %, што је незадовољавајуће и у скоријој будућности не можемо очекивати интензивирање пољопривредне производње. Такође је карактеристично, у просеку смањено коришћење минералног и органског ђубрива за прехрану културних биљака, мада постоје и парцеле у које произвођачи уносе енормне количине минералног ђубрива неадекватних формулација чиме нагомилавају садржај појединих хранљивих у првом реду макроелемената до токсичне концентрације за биљке.
Брдовити терени испитиваног подручја Велике Плане представљају изузетно погодне терене за узгајање како ратарских тако и вишегодишњих воћарских и виноградарских култура. Типови земљишта који доминирају на нижим терасама су смеђа земљишта и смонице а у вишим деловима гајњаче. На нижим терасама испитиваног подручја доминира ратарска производња као и у алувијалном делу док се на вишим теренима на уштрб ратарске производње повећава удео гајења вишегодишњих култура. Воћарске културе које се гаје на овом подручју су шљива (50 %), вишња (20 %) и јабука (20 %), док су остале воћарске културе заступљене са 10 %. Веома повољне климатске услове за узгој воћа у мањој мери допуњује агротехника, те воћарство на овим теренима нема интензиван карактер. Обрада земљишта у воћњацима се изводи у интензивним засадима јабуке и вишње док се у засадима шљиве обрада земљишта редукује до ситуација у којима се чак засади и затрављују. Хемијска заштита воћа је јачег интензитета једино у засадима јабуке (10–15 третирања у просеку). Фертилизација се у воћњацима изводи комплексним ђубривима (најчешће НПК 15:15:15) у количини од 300 кг/ха док се као допунско ђубриво користи КАН и УРЕА у количини од 200 кг/ха што је веома ретка појава. Органска ђубрива се веома ретко уносе тако да је карактер земљишног раствора на овим гајњачама углавном у дијапазону од слабо до јако киселе реакције.
Винова лоза је веома заступљена на овим брдовитим теренима а нарочито је занимљиво подручје Крњева које је у виноградарској систематизацији и регионализацији представљено као – Крњевачко виногорје (Београдски подрејон – Шумадијско великоморавски рејон). Мале организационе земљишне површине и уски размаци садње условљавају и одређени начин обраде земљишта у релативно старијим вишегодишњим засадима. На значајнијој површини (око 30 % брдовитих терена) примењује се ручна и слабо механизована обрада земљишта. У млађим засадима се примењује механизована обрада и то првенствено мотокултиваторима (40 %), док се у осталим високопродуктивним вишегодишњим засадима примењује тракторска механизована обрада земљишта. Обрада земљишта у виноградима се уобичајено изводи као дубока јесења обрада тј. орање (у нагртању) и пролећна обрада нешто слабијег интензитета. У току вегетације, зависно од потребе, обично се изводе два до три “прашења” (окопавања) у винограду, а тамо где је могућа употреба механизације између редова се изводе три до четири култивирања тањирачама, односно култиваторима. Тежина посла у виноградарској производњи, а нарочито недостатак радне снаге преоријентисало је произвођаче на већу употребу механизације, најчешће мотокултиватора (10 до 18 КС) и трактора (35 до 40 КС).
Фертилизација у виноградарству заузима важно место и на испитиваним теренима се најчешће изводи као основна мера ђубрења минералним комплексним ђубривима у количини до 300 кг/ха (најчешће НПК 15:15:15). У случају да основно ђубрење изостане најчешће се изводи допунска фертилизација и то углавном КАН-ом у количини до 200 кг/ха. Органска ђубрива се мање користе, а главни узрок ове појаве лежи у немогућности да се ова радна агротехничка операција изведе механизацијом. Зеленишно ђубрење се веома ретко изводи а све чешћа је употреба фолијарних ђубрива. Неопходне мере неге винограда су и хемијске мере заштите против болести и штеточина које се изводе у зависности од климатских прилика у појединим годинама а најчешће од четири до шест третирања.
Горан Павловић